Princip vođe

Piše: Bojana Maljević

Cela država, svi njeni organi, službenici i mediji stavljeni su u službu jednog čoveka: koji će biti premijer, predsednik i patrijarh, ako zatreba.

Dok ovo pišem još je 05. mart 2017. Bio bi to sasvim običan dan, prilično jednak mojim prethodnim i budućim danima “novije srpske istorije”, da nije sledeće stvari: iako ne učestvujem ni u jednoj predsedničkoj kampanji, pristala sam da za Vijesti napišem nekoliko puta po više hiljada karaktera, u narednim nedeljama do izbora. I sad ne znam šta ću. Prevelika je to sloboda.

Šalim se malo, naravno, ali ne mnogo. Jer u poslednje tri godine, ne postoji mejnstrim medij koji nije isključivo u službi Vlade, faktički u službi samo jednog čoveka: premijera Aleksandra Vučića. Uz izuzetak nekoliko novina, jedne kablovske i par lokalnih televizija, u Srbiji smo naviknuti da se “slobodno izražavamo” najčešće u 140 karaktera – toliko staje u jedan tvit. Sloboda medija u 140 karaktera! Ili malo duže, na nekom blogu, portalu, Fejsbuku… Ali o toj “internet slobodi” i njenim posledicama ću neki drugi put.

Naši uobičajeni dani podrazumevaju Vođina dranja na konferencijama za medije; pojavljivanje u svim vestima na apsolutno svakoj televiziji a neretko i u drugim programima; Vođino “zamrzavanje” rada Narodne skupštine do izbora; potom “odmrzavanje” Skupštine jer dolazi predstavnica Evropske unije – koja u toj istoj Skupštini trpi, zapravo učestvuje u predstavi zvanoj: “nevaspitani radikali i nasuprot njih – ja, Vođa”.

Vođa ne daje odgovore na pitanja od javnog značaja; vređa novinare, neistomišljenike i javne ličnosti koje se drznu da kažu nešto što on nije isplanirao. Naviknuti smo na nepostojanje dijaloga, debate; na pretnje, poniženja, ucene, zabranu rada, laži i blaćenja u tabloidima. Naviknuti smo na strah. I izgleda da ne postoji način da sprečimo to kažnjavanje “neposlušnih”.

Ali u ovoj tački istorije, haotični procesi Vođine destrukcije doživljavaju nedoslednosti i pucaju svakog dana. Sada su vrlo primetni u zloupotrebi premijerske funkcije, skupa sa svim ministrima, u korist njegove predsedničke kampanje. U Srbiji je, izgleda, normalno da se premijer kandiduje za predsednika, svega šest meseci nakon (ne znam kojih po redu) vanrednih parlamentarnih izbora; normalno je i da opozicija to prihvati umesto da bojkotuje; da evropski zvaničnici govore da je “Srbija na dobrom putu” – dok tužilaštvo spava snom uspavane lepotice, godinama. Uzgred, jedino šta se u Srbiji dešava od kada je došao na vlast je: kampanja.

Nakazno je postalo rutina. Cela država, svi njeni organi, službenici i mediji stavljeni su u službu jednog čoveka: koji će biti premijer, predsednik i patrijarh, ako zatreba. To se u nacističkoj Nemačkoj zvalo: Führerprinzip – princip Vođe. Trenutno nema načina da postanemo slobodni ljudi i da se borimo za vladavinu prava, osim da izađemo na izbore i sprečimo ozbiljno razvijanje totalitarnog režima. 

Postoje različita osećanja građana prema opoziciji i drugim predsedničkim kandidatima; imamo strahove i burna osećanja u odnosu na izneverene mogućnosti posle pada Miloševića; prepoznajemo neregularne izbore koje niko neće kontrolisati, naslućujemo krađu… Ima mnogo osećanja i ona proizvode različite glasove u nama. Ali razum uvek ima samo jedan glas. Nadam se da će građani Srbije umeti da razdvoje emocije od razuma i da će iskoristiti tu jedinu mogućnost, jedino pravo koje im do sada nije oduzeto: pravo glasa.  

Na Medijskim dijalozima, održanim u Herceg Novom 2016. imala sam zadovoljstvo da čujem predavanje profesora Čedomira Čupića koje je završio rečima:

“Uvek ima nade. Ako ima jedan jedini profesionalni novinar koji svoju profesiju brani – nade ima. I kada u diktaturama ili despotijama ima još jedan čovek koji kaže despotu i diktatoru: – JA SAM SLOBODAN! – diktator više ne spava, a s druge strane nada se rađa.”

 Izvor: Vijesti on line

_______________________________________________________________________