Radom do kulta ličnosti
Piše: Srđan Škoro
Medijsko uspostvaljanje kulta ličnosti Aleksandra Vučića dostiglo je svoj vrhunac u “Večernjim Novostima” kad se novinarska ekipa sasvim slučajno i nenajavljeno obrela u zgradi Vlade Srbije. I šta je imala tamo da vidi. Oko 15 i 30, tokom radnog dana, samo premijer radi i budan je na svom radnom mestu. Nigde nikog. Nijednog ministra. Nema čak ni Dačića, ali on je bio opravdano odsutan zbog smrtnog slučaja, konstatuju u ovim dnevnim novinama i dodaju da su u nekim praznim kancelarijama upaljene čak i klime! Ali, za to vreme premijer okupan u licu znoja svog ne prestaje da radi.
Možda je trebalo pozvati inspekciju rada da utvrdi zašto zaposleni u Vladi nisu na svojim radnim mestima kad novinari dolaze u nenajavljenu posetu. Takva vrsta javašluka, ipak, ne bi smela da se toleriše, niti da prođe nekažnjeno. Ostaviti premijera samog u zgradi Vladi Srbije, tokom letnjih meseci je zaista nedopustivo. I neodgovorno, pre svega. Pa zar nije već dovoljno pred kamerama spasavao ljude iz smetova i poplava, da bi sad doživeo da ga ministri koje je lično birao tako obrukaju. Posebno što se do zaključka kako samo Vučić radi došlo sasvim spontano i bez ikakvog pritiska vlasti. Medijima je konačno dopušteno da bez cenzure sami stvore sliku o tome koliko premijer zaista vredno radi, ne tražeći nikakve povlastice za sebe.
Zato i neće dozvoliti da ga ovakve stvari pokolebaju i izbace iz ravnoteže. Nastaviće da vredno uči engleski i nemački. Po potrebi i arapski. Uhapsio je Šarića. Prvi hrabro i javno ukazao na postojanje Kosmajca. Smenio vrh policije. Razobličio sve oblike pljačke i korupcije koju je ostavila prethodna vlast za sobom. Objasnio sve prednosti ugovora sa Etihadom. Udario temelje Beogradu na vodi. Crvenu Zvezdu digao iz pepela. Zna tačno čije su koje novine, ko stoji iza čega, koliko je i zašta para potrebno da država preživi. Istražuje NIS. Za sve ima odgovor. Nema dilemu kako uspeti.
Aleksandar Vučić
FOTO: TANJUG
Ni sopstvena stranka ga više ne zanima. Brisel, Berlin i Moskva ga pomno slušaju. Ne zna se ko više. Vašington, zbog toga pokazuje vidnu nervozu i ljubomoru. Vučić nije više otkrovenje samo za Srbiju već i za ceo svet.
Ne ide na godišnji odmor. Ne spava. Samo u svojoj zemlji troši zarađeno. Putuje autobusom. Supermen, jednom rečju. Istovremena reinkarnacija Bude, Tita i Džonija Vajsmilera. Iako zna da je već dovoljno uradio za Srbiju, ne misli da stane. Ako bude bilo potrebno uvešće i sankcije Rusiji. Smanjiće penzije, povećati cenu električne energije, bilo šta. Samo da narodu bude bolje.
Kako je stručno odbranio doktorat Nebojše Stefanovića zaslužio je makar da bude predložen za dopisnog člana SANU. Ali, nezahvalnom narodu nikad udovoljiti. Zna premijer to dobro, i ne ljuti se. Argumentovano i smireno nastavlja svoju započetu misiju.
Prosto je neverovatno da niko još nije predložio da se zvanično počne obeležavati njegov rođendan. I to kao praznik rada. Radno, kako i dolikuje premijeru koji je non stop u radnom zanosu. Onaj međunarodni 1. maj je ionako izgubio svaki smisao. Srbija, ipak, mora imati svoj praznik rada. I to Vučićev. Tada bi se mogla dodeljivati i priznanja – prva zaorana brazda na tek prodatom zemljištu, prvi odbranjeni doktorat koji nije plagijat, medijski poduhvat sa najizraženijom autocenzurom…
Naravno, sve, isključivo posle radnog vremena. Pa, ako naiđu novinari, onako nenajavljeno, molim lepo, šta da se radi.
