Retrovizor 8: Muzika

Kada bi svako od nas, bar jednom, širom otvorenih očiju pogledao u retrovizor šta bi video iza sebe? O tome piše Danka Šušić.

Ovaj tekst objavljen je u sklopu projekta „Zajednički glas ZA slobodu medija“ koji realizuju deset lokalnih medija iz Čačka, Gornjeg Milanovca i Požege. 

Devedesetih godina prošlog veka počela su ludila na svim frontovima poremetivši sve sisteme vrednosti. Ostvario se vizionarski stih: „Tko bi gori, eto j’ doli, tko bi doli, gori staje.“ (Ivan Gundulić, Osman, XVII vek). Ili proročanstvo našeg nesretnog Disa: „Razvilo se crno vreme opadanja. Nabujao šljam i razvrat i poroci.“ (Naši dani, 1910.)

Među devastiranim kategorijama našla se i muzika.

Da nije bilo ličnih zaliha u vidu audio kaseta, retkih kompakt diskova i sačuvanih gramofonskih ploča, koje je posedovao neki mikro svet, došlo bi do potpune toksikacije slušnog aparata.

Kada biste uključili radio, ubadao bi turbofolk – pošast devedesetih. U kricima što su izranjali iz nabreklih žila na vratovima kreatura, koje je neko užasno slagao da su rođene za pevanje, jedva ste mogli da razaznate o čemu dotična krešti i zavija, koga preklinje, koga proklinje, o čemu mašta. O hercu i nercu jer se rimuju i jer pakovanje prodaje robu. O mržnji prema zakonitoj ženi potencijalnog ljubavnika. O burmi na pogrešnoj ruci…

Proces evolucije kod tih mediokriteta nikada nije dovršen, geni prosto nisu dopuštali. Zato je procvetala plastična hirurgija, da od njih napravi stvar za objektive, da bi se njihove retuširane fotografije bombastično prenele na naslovne stranice trač štampe.

Ako biste se odlučili za TV – situacija je beznadežna. I slika i ton. Raskopčana košulja turbofolk pevača, ispod se vidi debeli zlatni lanac i na njemu krst. Košulja crna, sako zelen, pantalone žute. Iz plitkih cipela, zvanih mokasine, proviruju bele čarape. Teatralno držanje mikrofona omogućavalo je da se vidi prsten sa masivnim kamenom na malom prstu sa isturpijanim „napuštenim“ noktom, poznatijim kao ‘’kopač’’.

A do tog časa, neki od njih su bili drvoseče. Ispostavilo se da je bilo dovoljno da hajlender gleda u kameru poluspuštenim kapcima, zamagljeno, te da u tonalitetu naricanja podeli sa obožavaocima bol za odbeglom dragom. Broj razbijenih čaša i krvavih glava po kafanama direktno je omogućavao hit pevaču da pastoralno ime i prezime koje mu stoji u ličnoj karti i glasačkom spisku zameni zvučnim nadimkom.

Nastupajuće godine nisu donele ništa bolje. Televizor, koji je nekada bio prozor u svet, postajao je „peti zid“. Na tom zidu ređale su se slike i (ne)prilike povađenih rebara da bi struk bio tanji, a hijaluronske kiseline i botoksi zauzeli bi dve trećine ekrana. I sve to upakovano u istočnjački ritam i otvoren poziv na one stvari.

Jednom prilikom violinista svetskog ranga, čiji su nastupi u mega dvoranama rasprodati par godina unapred, održao je koncert u našem gradu. U šest popunjenih redova ispred bine sedeli su kao na usijanom gvožđu oni koje su poslali Sindikati. Zevali, vrpoljili se, grickali semenke pljuckajući otpatke na pod, izlazili, vraćali se… A violinista – maestralan. Gospodin. Ponašao se kao da je sala puna i potpuno se posvetio muzici.

Par meseci kasnije, čudovište sa frustrirajućim inicijalima, potpuno je paralisalo grad. Bilbordi sa brushalterom u prvom planu, plakat kao najava za najtvrđu pornjavu namenjenu impotentima u najavi i bubuljičavim masturbantima. Lokalni mediji su kroz reklame poručivali da neizostavno morate doći, jer ako to propustite vaš život neće imati smisla. I kao nekada, kada su sakupljači starudije glasno uzvikivali: kupujemo stare šporete i izubijane kade, ulicama su neartikulisani glasovi putem megafona najavljivali spektakl. Debakl.

Sutradan, po gradu kopije. Klo(v)novi. Samo da se liči na inicijale. Sopstveni identitet i ponos pod nogama. O, sancta simplicitas! O, sveta gluposti!

I opet Dis: „Imao sam i ja sate bez bolova…“ što će reći da neke generacije, koje još nisu izumrle, pamte koncerte umetnika u Hali kraj Morave. I za te koncerte lepljeni su plakati po gradu. Neki su, doduše, odmah sklanjani jer ih nije dozvoljavala tadašnja cenzura. Na primer, plakat na kome žensko stopalo u lepoj sandali udara muškarca u međunoźje. Taj plakat je bio “skandalozan“ i nije davao “dobar primer omladini“, saopštila je vlast i to se prihvatilo ćutke. Danas se udaranje u međunoźje ne najavljuje plakatima. Gađa se direktno, mučki i takođe se prihvata ćutke. Čik da jaukneš.

Koncerti su počinjali u osam, završavali se u deset. Bez VIP loža pretekosmo nekako jer smo na tribinama svi bili isti. Pevali pesme sa razumljivim rečima. Niko pijan, niko „urađen“. Došli da pevamo, da slušamo muziku, a ne da je gledamo.

Puneći Pandorinu kutiju kojekakvim smećem, necenzurisani mediji olakšavaju posao Gradskoj čistoći. Emisije u kojima gostuju starlete, izvođačice planetarnog hita sa milionskim pregledima na You Tube i nabildovani iscrtani folk pevači nikada niti će moći, a ponajmanje umeti, da zapevaju koračnicu ili šlager na festivalu. Za njih su iseljeničke svadbe, punoletstva bumbarskih naslednika i birtije na magistrali. A novinarčići imaju zadatak da forsiraju ludilo od hita, kidanje, bruku…

Što glasnije odvrnut hit, to manja šansa da se čuje krčanje creva i plač sirotinje. Novinarčiċi ne znaju šta je Pandorina kutija niti šta je na njenom dnu. Uteha koja se zove nada. Nada da će opet prioritet imati nekadašnji cilj: dopasti se, a ne osvojiti. Nada, da će violinski ključevi širom otvoriti vrata zabranjenom življenju.

Običan čovek, ovih dana ima ponajmanje razloga za veselje i pesmu, al kutija stoji.

A na onome, što se nakon svih pogroma bude iz nje izvadilo, pisaće: 

Ko čeka, dočeka! Živela nada! 

Živeo zvižduk u osam!

Izvor: Cemaforum

__________________________________________