Retrovizor: KRIK (4)

Kada bi svako od nas, bar jednom, širom otvorenih očiju pogledao u retrovizor šta bi video iza sebe? O tome piše Danka Šušić.

Od kad zna za sebe i svoj težački život seljak-hranilac, pri započetom poslu, pljune u šake, prekrsti se i kaže: “Pomozi, Bože!” I stvarno, Bog mu da snage da radi od zore do mraka. Reumatski posustao, svaki čas diže pogled ka nebesima, gleda odakle ide oblak, da li će kiša da padne pred samu žetvu ili će sunce da sprži svu njegovu muku.

“Olakšavajuća i spasonosna” rešenja stižu kroz agro savete. Ako ih je primenio, a rod nije premašio očekivanja, savetnici će reći: “Nije to do nas! Negde je nepismeni seljak pogrešio. Ako ih nije primenio, e tada slede kritike: trebalo je, zato mu je crv pojeo luk, zato je očajna cena kupusa kačara pa ga baca u Moravu, zato je podbacio rod kruške, višnje, kajsije… A lepo je nuđeno organsko folijarno đubrivo i biostimulator. Nuđene su amino kiseline i nadaleko poznati mikroorganizmi: mikorize, trihoderme, rizosferne bakterije. Da seljak-hranilac razume šta mu savetnici plasiraju ne bi bio na njivi, već bi sedeo u nekom kabinetu.

Iako nadomak grada, mnoga sela u okolini više liče na selendre – tako foteljaši okarakterisaše ruralne predele. Te današnje selendre, do pre par decenija, bila su ugledna sela i služila su za primer. Njive obrađene i zasejane, ovratine pokošene, sa svih strana bruje poklici vrednih poljoprivrednika. U pisanim sastavima iz šezdesetih godina obično je pisalo: vredni ratari obrađuju svoje njive. Danas – ratara je sve manje, a njiva gotovo i da nema.

Odnedavno je otpočela eksproprijacija ili “prinudni prelaz nepokretnosti iz privatne u državnu svojinu zbog opšteg interesa, a uz naknadu.” A naknada bezvredna. Ko uopšte može da proceni koliko vredi uzorana ledina? Koliko se u nju uloži, koliko se na njoj grbača polomi, koliko se nadnica plati, koliko se goriva potroši, koliko se zaštite upotrebi, koliko se prinosom doda opštoj dobrobiti? Samo seljak žuljevitih ruku zna koliko vredi parče zemlje koju svakodnevno prevrće. Foteljaše ta stavka ne zanima. Bitno je da se oduzme, da se kobejagi novčano nadoknadi i da se, na sva usta, priča o toj nadoknadi. A seljak plače. Kaže, da od pamtiveka njegovi preci, a sada i on, umeju samo zemlju da miluju. Nadoknada je isuviše mala, brzo će  da se potroši. Šta će posle, pita se čovek kome radni dan meri sunčev sat.

Priča se o seljaku i u TV emisijama, priča se… Samo, nekako se tu uvek nađu oni najuspešniji domaćini. Prikazuju se bogata domaćinstva sa cvetnim avlijama, sa gipsanim lavovima na kapijama, sa velikim raskošnim kućama, sa ogromnim kompleksima pomoćnih objekata. 

“Evo”,  hvali se domaćin, ’’baš smo ugradili hidroponski sistem, dan ne možemo da zamislimo bez potapajućih višestepenih pumpi. Irigacija nikad lakša, jer sam poslušao savete stručnjaka koji su kod mene bili na ručku o seoskoj slavi. A tek protivgradna mreža nad zasadima i višenamenska voćarska hidraulična platforma za 8 radnika, pa kap po kap traka za terene sa nagibom- to je ponos mog domaćinstva.” Ti uspešni lako nađu put do televizije, lako dobijaju subvencije i nikada ne gube.

U tim emisijama retko viđamo seljaka koji govori da mu je grad urnisao zasade malina, kupina, ribizli, da mu je probušio tanani list zelene salate, da mu je prolećni mraz spalio napupeli cvet trešnje, kajsije, oraha. Retko se javno stočar ispoveda svom narodu da za litar mleka ne može ni lizalicu detetu da kupi i da maslo skidaju mlekarsko-prerađivačke industrije. Tek ponekad se čuje glas uzgajivača bikova kome, kada sve ’’stavi na olovku’’, na kraju porastu rogovi na sopstvenoj glavi.

Kad zaveju snegovi, najbitnija vest na svetu je prohodnost ulica po gradovima, dok smetovi od dva metra zatrpavaju planinska sela pa se stari i bolesni na rukama nose do prve seoske ambulante. Pod uslovom da je još neka ostala, jer su uglavnom ugašene.

Navikao je seljak i na kišu i na vetar, ali sad se i toga plaši, jer čim se nebo naoblači struje nema a na blagi povetarac bandere padaju. Žali se on, negoduje, moli, ali nema ko da ga čuje.

Ma ne brini, domaćine, evo baš ovih dana doći će neko i u tvoje selo da ti obeća sve što poželiš, ali i da te podseti na onaj broj koji bi trebalo da zaokružiš. Pa kad sve to prođe, tvoj krik će, sa svakom kapi znaja, opet ostati zakopan u tvojoj đedovini. Ako ti je ne uzmu.

Izvor: Cemaforum

________________________________________________________