Rusija

AUTOR: VUK DRAŠKOVIĆ

U decembru davne 1973, prvi put sam video Rusiju, a odrastao sam uz priče da se, kad je vedro i posebna mesečina, sa hercegovačkih planina vidi Moskva.

I, evo me u Moskvi, prestonici „majke Rusije“ i svetskog komunizma. Sve je oko mene mrgodno i turobno. U pustim izlozima samo razapete trake sa parolama u slavu komunizma. Iznad bulevara rastegnuta ogromna platna, a parole i na njima. Na jednom piše: „Nema komunizma bez dobre poštanske službe“! Lara, ne ona Pasternakova, šapuće mi na Crvenom trgu: „Lenjin nam je sahranio Rusiju“! Priželjkivao sam Misir i Raj u Rusiji. Razočarenje. Više od toga. Tuga. I neverica da taj narod, koji živi u logoru, ima A i H bombe, balističke rakete, kosmičke postaje. Onda novi šok. U parkiću rjazanskih breza, prstima kuckam po spomeniku Jesenjinu i osluškujem kako bronza pevuši, kao zvono. Babuška jedna sa dvoje njenih, valjda unučića, začu taj zvuk, i krenu ka spomeniku. Reče: „Hajte, golubići, da vidimo je li se naš Serjoža smrzao“!

Bio sam u Moskvi i odmah posle pada Berlinskog zida. Izlozi, i dalje, behu pusti, ali bez traka sa parolama. Nigde ni onih transparenata o poštama kao temelju komunizma. Ljudi više ne šapuću, pričaju glasno i slobodno. Siromaštvo veliko, natopljeno strahom da država propada. Batina se osušila, a narod raspušten i pijan od slobode. Perestrojka. Haos. Ne mogu ni opisati koliko sam se radovao tom haosu i slomu. Verovao sam da je to slom jednog tiranskog poretka koji je, sve od Lenjinovog oktobra, u Rusiji ubijao i slobodu, i snove, i milione ljudi.

Kao ministar inostranih poslova Srbije i Crne Gore, posetio sam prestonicu Putinove Rusije. Čarobnom brzinom, preobrazila se Moskva u Pariz, u Njujork, u Rim. Na Tverskom bulevaru, zapadni i latinični nazivi prodavnica, firmi i restorana. Na Arbatu je kao na Menhetnu, a u hotelu „Metropol“ pijanista pevuši „Natali“ Žilbera Bekoa. Moskva vrvi od najezde zapadnog poslovnog sveta, najviše je Nemaca. Andrej, novinar državne televizije, podseća me na viziju Fridriha Ničea: Kad se germanski talenat za organizaciju i disciplinu sjedini sa duhom i bogatstvima Rusije, rodiće se moć kakvu svet nije poznavao. Ćutim. „To je bio i projekat Petra Velikog“, pojašnjava on. „Znam“, odgovaram šturo, jer sam svoju strepnju skrivao od Andreja. Sa oduševljenjem je pričao da je Putin svoj predsednički mandat započeo baš ispod portreta Petra Velikog, najvećeg ruskog imperatora i reformatora. Tako je započeo – razmišljao sam – ali dizgini državne strategije sve su čvršće u rukama antizapadne ruske crkve i antizapadnih komunističkih nostalgičara za sovjetskom imperijom. Taj crni dvojac već je raskošnu Moskvu bio pretvorio u Meku i zaštitnika krivaca za krvavo ubistvo Jugoslavije, za strašne zločine, ratne i moralne poraze Srbije i srpskog naroda. Već u maju 2004, za moje prve državne posete Moskvi, ruske vladike, mnogi generali, uglednici Dume, komentatori, čak i akademici, srpski klan smrti veličali su kao borce za slobodu i svetu veru pravoslavnu! U nebo dižući sve u Srbiji i Crnoj Gori što je bilo protiv „jeretičkog i neprijateljskog Zapada“, trasirali su zaokret Rusije u istom smeru.

Taj zaokret odlučujuće su ubrzali Evropa i Amerika, pokretanjem hajke na Rusiju da je ukrala, otela ruski Krim. Istorija, često, ume da krene zlim putem, zbog montiranih optužnica. I u Vašingtonu, i u Briselu, i u Kijevu, svi su znali da Rusija nije ništa tuđe ni otela ni ukrala, nego je samo vratila svoje, ono što je njoj, komunističkim nasiljem, ukradeno i oteto 1954. godine. Evrofobi u Moskvi bolji poklon nisu mogli ni da sanjaju. Isukali su sablje iz korica najcrnje staljinističke propagande protiv Evrope i Amerike, a ruska crkva se razmahala kao u onom dalekom vremenu kada je, zbog evropeizacije Rusije, pokušala i da ubije cara-satanu, kako je nazivala Petra Velikog. Po zakonu spojenih sudova, antizapadna pomama u Moskvi došla je, kao poručena, svima na Zapadu koji zaziru od evropske Rusije i žele da Rusiju odguraju u Aziju.

Od Urala do Vladivostoka, leti se osam sati. Na tom ogromnom prostranstvu, sva su blaga Rusije: nafta, gas, dijamanti, zlato, šuma. I svega po dva stanovnika na kvadratnom kilometru. Duma je, nedavno, izglasala da, na jednom parčetu Sibira, uz jezero Bajkal, važe kineski, a ne ruski, zakoni. Zašto? Ugrožava li se tom strategijom Zapad ili Rusija?

Vladimir Putin se ovih dana, javno, narugao „interesu i pragmatičnosti“, kao temeljnim principima Zapadnog sveta. Po njemu, u osnovi ruskog pogleda na svet su: predstava o dobru i zlu, o višim silama i božanska načela! Promoviše Zaratustru i religijski fatalizam.

„Rusija nije izopačeni Zapad“. Ova krilatica sve je učestalija u Moskvi. Zbog strmoglavog pada cena nafte i gasa, državni budžet prepolovljen, izdaci za vojsku i oružje višestruko uvećani, topi se vrednost rublje, ukrajinska rana otvorena, traje pogubni rat sankcijama, zapadnih Rusiji i ruskih Zapadu, sirijski pakao vodi ne zna se kud, ofanziva i na Balkan… Dokle se balon može naduvavati?

„Rusija nije izopačeni Zapad“. Ali, šta je Rusija, ako nije Zapad? Ko je Gui Jang Fej? To Rusi ne znaju. Za Jelenu Trojansku znaju svi. Ko je Zhuge Liang? Ni to Rusi ne znaju. Za njih su slavne vojskovođe Aleksandar Veliki, Hanibal, Julije Cezar… Ruskom duhu pripada Hristos, a ne Buda, Ilijada i Odiseja, a ne Mahabharata i Ramajana, rimsko pravo, a ne tablice mandarina. Odvajati Rusiju od Evrope i Zapada, to znači odvajati Rusiju od Rusije.

Strepnja od Rusije ili strepnja za Rusiju? Kao da bledi linija između ovo dvoje.

Danas