Sa Esmarkom pregovarano diletantski

Piše: Mahmut Bušatlija, ekonomista. RSE

Čitav proces pripreme za prodaju i pokušaja prodaje državnog kapitala „Železare Smederevo“ sprovođen je, u najmanju ruku, diletantski.

Zamislimo da želite da prodate svoj automobil. Prvo i osnovno što ćete uraditi je da pokušate da ga dovedete u koliko toliko pristojno stanje. Malo ćete ga oprati, našminkati, podesiti motor… Jako je bitno da ni u kom slučaju nećete unapred pričati kome ćete ga prodati, nego ćete pokušati da razgovarate sa što više ljudi koji su spremni da plate, i nikada, nikada, nećete reći da to morate da uradite kako biste svoje dugove vratili.

Vlada Srbije je postupila potpuno suprotno. Treba se setiti da su onog momemta kada su socijalisti i naprednjaci formirali prethodnu Vladu i jedni i drugi zagovarali depolitizaciju upravljanja državnim kapitalom. Oni su to zvali depolitizacijom u javnim preduzećima. Sećamo se da je i na prošlim izborima to bila glavna tema. Na tom polju ništa nije preduzeto, a to je direktno povezano sa problemima sa Železarom. Sada se pokušava da se govori o tome kako treba dovesti nekakav profesionalni menadžment, koji je zapravo bilo nephodno ranije odrediti, kako bi se Železara pripremila za prodaju. Kako bi uopšte vredela nečijeg interesovanja.

Državna uprava Srbije postupila je, dakle, potpuno suprotno. Počelo je sa pričom o tome da je pronađen zgodan partner koji se upravo bavi istom stvari kojom i Železara. Proizvodi i trguje sa limovima i pločama. To je bio jedini motiv da se priča o njemu. Naravno, tu je bio od pomoći i američki ambasador u Beogradu kome se svidela ideja da i on pokaže svoju aktivnost na privrednom planu. Iz toga je proistekao ogroman broj kontakata sa firmom koja je lagano počinjala da dobija status preferencijalne. I pre otvaranja tendera, javno se govorilo da je „Esmark“ najpovoljniji i najpoželjniji partner sa kojim će se razgovarati. To je za posledicu imalo potpuno eliminisanje svih ostalih. Nije se posvećivala pažnja tome da postoje i drugi koji bi eventualno mogli biti zainteresovani. U situaciji kada imate preferencijalnog partnera, onda niko drugi neće u to da se petlja. Niko drugi neće da troši novac i vreme, a kako bi se samo čitav proces prikazao kao demokratski i tržišni, da učestvuje u tenderu u kome nema nikakvu šansu za pobedu.

Doduše, srpski propisi omogućavaju takvo ponašanje. Ovdašnji zakoni ne specificiraju da teneder uspeva samo i isključivo ukoliko ima minimum tri potpuno valjane ponude. Ponude o kojima više nema diskusije, nego se samo dogovara datum potpisivanja ugovora. U Srbiji se tender smatra uspešnim ako se pojavi i samo jedna ponuda. Takva ponuda se može smatrati uspešno i ako se ne vidi, ako nije otvorena, ali je proglašena uspešnom. Tako se i u ovom slučaju prosto počelo razgovarati i to o trideset nerešenih stavki. Ja ne znam koja to uspešna ponuda može da sadrži toliko spornih elemenata. Ali izgleda da su bila dovoljna i dva-tri ključna pa da se vidi da praktično ta firma nije baš toliko povoljna kako smo priželjkivali.

Vlada je svakako donela jedinu moguću odluku u ovom momentu. Čudi me da razgovare sa „Esmarkom“ nisu prekinuli onog momenta kada je ta kompanija potpuno neovlašćeno, nije imala nikavu legitimaciju da to uradi, stupila u kontakt sa sindikatima. Čak je „Esmark“ potpisao nekakav protokol po kome se obavezuje i na povećanje cene rada. To je jasno ukazivalo na mogućnost da će tražiti da otpuste veliki deo radnika kako bi pokrili tu razliku u ceni rada. Ni to nije bilo dovoljno, nego su i nakon toga nastavljeni razgovori sa „Esmarkom“.

Potpuno je očekivano da se došlo do crvene linije koja se ne prelazi. Tojest, da je bilo preteško prihvatiti situaciju u kojoj će doći firma, koja će preuzeti osamdeset odsto državnog kapitala, a sve obaveze i odgovornosti ostaviti samoj državi.