Сајбер писмо- видели се нисмо!

Пише: Катарина Мајсторовић, доктор филозофије, етичар

„Бојим се дана када ће технологија надрасти међуљудске односе. Свет ће добити генерацију идиота.“
(Алберт Анштајн)

Драги људи добре воље, малко ћу изокола, не замерите! Читкарам неке портале, јутарњег размрдавања ради, да крену вијуге и све друго што треба. Таг парада поноса, искочи нова сексуалност…да видимо чега смо се то после Фројдове револуције досетили…Пишу о дигисексуалности. Пробудих се одмах, бинго! Ради се о случају тридесетпетогодишњег Јапанца који се зове Акихико Кондо. Он се оженио холограмом Хатсуне Мику, која је славна личност јапанске сајбер спејс индустрије. Она му се обавезала на доживотно поштовање, и човек је био усхићен и задовољан. Излишно је да додамо да је то било виртуелно, човек се и таквом поштовању данас радује. Једно је сигурно, биће доследно. Читава прича допуњена је и терминологијом. Говори се о дигисексуалности првог таласа (где се нова технологија користи за проналажење партнера) и другог таласа (где је сама технологија део сексуалног идентитета, дакле, технологија је објекат сексуалне жеље).

Следеће што сам прочитала, иако сам добила порив да одмах затворим претраживач, тицало се девојчице од 16 година, извесна Грета Тханберг. Она је одбила да иде у школу иако је одличан ученик. Суочила се са сазнањима о еколошким проблемима и схватила је апокалиптични сценарио, који је реалан. Рекла је да нема разлога да учи и оспособљава се за будућност које вероватно неће ни бити. Обрадовало ме је ово дете, хвала мојој слабој вољи што ипак пређе на други портал!

Јуче сам била на Конференцији за новинаре коју је организовала Унија синдиката просветних радника. Радило се о нашој деци и њиховом невољном, наметнутом „камповању“ по школама. Да ће да се изроди некакав нови Вудсток из тога, па и да се жмури. Гимназијалци остају у школи и до 11 наставних часова дневно. О продуктивности њиховог рада, вољи те деце, условима у којима раде њихови професори од којих се тражи да буду аниматори на тако ниским обртајима менталне усредсређености деце, оцењивању захваљујућу „компетенцијама“ које професор добије након дводневне обуке, осећају тог човека који држи наставу и оцењује, а да зна да у томе не може да буде стручан, и о циљевима свега тога, не треба ни говорити! Баш би то била једна јадна и дегутантна похвала лудости, у ствари пре баналности. Ја ово пишем јер на тој Конференцији није било родитеља, и то ме је до суза довело. Зато наслових ово обраћање родитељима баш овако, као сајбер писмо, јер се видели нисмо.

Драги родитељи, није ни чудо што смо се, изгледа, утопили у ту наредбопрималачку и послушничку апатију. Није више време да се, као генерација, питамо да ли смо људи слободоумља или страха. Прохујало је то наше, са неким вихором, и тога будемо свесни на свакој новој прослави неке годишњице матуре. Гасе се искрице под теретом егзистенције. Али, како смо постали тако лоши за своју децу? То се питање не гаси, а ево како смо лоши: пустили смо баналност зла да вршља око нас на свим нивоима. И нема краја том злом науму, не очекујте да ће да стане.

Постоји један, у сфери друштвених односа, добро познат аксиом. Ја га од милоште зовем Перово правило, са финим, карактеристично српским акцентовањем, лакше ми да се сродим и прихватим: Свако тежи да досегне границу властите неспособности. А неспособно и зло заједно, то не ваља. А сада смо пустили да таква комбинација вршља и међу нашом децом и уређује им живот по својој мери. Паметне табле, телефони, дневници и бирократске, до стерилности уредне и беспрекорне процедуре за процесуирање сваке могуће радње, па и кијања на часу, неће нашој деци донети образовање и слободан ум, кога смо се ми, изгледа одрекли. Па они су, након девет сати наставе, колико год ту труда са обе стране било, готово хипнотисани, отупели. Ми жмуримо и ћутимо, пристали на своју хибернацију. Живимо живот чекајући да прође.

Без одговорности за своју децу. А јасан доказ да морамо да се тргнемо јесте одсуство наше реакције у овој ситуацији. Скарадне и потпуно апсурдне, непедагошке праксе намећу се као замена за наставу, ометају контакт бистре главе, очи у очи. Испречило се ту много посредника. Васпитање уступа место некаквом безличном „учењу на даљину“, гледамо се преко неког екрана, васпитавамо се телефоном, деца себи купују неку збућкану храну јер ми не стижемо другачије, па, може ли то? А они који су творци читавог тог реформаторског сценарија, који притом нема јасно одређен циљ па реформише насумично, нису, за разлику од ћораве коке, овога пута ни један једини аргумент у прилог овакве маратонске наставе, оцењивања без компетенција и предмета чији је садржај у најмању руку дидактички споран и у сваком погледу сумњив, успели да дотакну.

Драги родитељи, најозлоглашенији експеримент у послератној психологији спровео је професор са Јејла, Стенли Милграм. Експеримент је окупио људе у улози учитеља и ученика. Сваки пут када ученик да нетачан одговор, учитељ би морао да пусти електрошок, а јачина струје је ишла од почетних 15 до максималних 450 волти. Ученици су били у другој соби, и наравно да им овај електрошок није заиста пуштен. Али, 65% учитеља је решило да иде до краја и пусти максималан напон као казну, јер ученик није препознао неки појам или догађај. Ово је поражавајуће. То што знамо да користимо паметне уређаје није нам култивисало базичне људске осећаје и доживљаје. Баналност зла је израз који је Хана Арент смислила како би описала Адолфа Ајхмана, једног од архитеката Холокауста. Исте године је Милграм објавио резултате свог експеримента и Хана Арент промовисала баналност зла, било је то 1963.

Ја бих много волела када бисмо сада јасно одреаговали и на то вас позивам. Бојим се да се некаква баналност зла баш заиграла и да се тестира наша отупелост, а да нам се деца у сличну отупелост на силу уводе. Ево, ја пристајем да будем тај „стоти мајмун“ који превали друштво у критичну масу, како би се одреаговало. Тај стоти превагне и онда сви схвате шта треба да раде, а овде је то барем потпуно јасно. Надам се да је осталих 99 људи спремно и да знају о чему говорим. Ако то није тако, праштајте, ја ћу и даље да будем „стоти мајмун“ и чекам вас! А децу молим да у име њихове дивне послушности, коју показују према родитељима и својим школским педагошким узорима, и даље наставе тако. Ја сам мојој и другој деци на томе захвална. Али, први пут их молим да у име исте те послушности овога пута и они буду непослушни и тако нам помогну у борби за њихово слободоумље, а против страха. Поменула сам на почетку шеснаестогодишњу Грету, она је знала шта у име своје будућности треба да уради. Знаћете и наша деца!

Завршила бих једном пошалицом, да спојим ове теме са почетка. Питају студента неког факултета, није важно ког, Да ли зна шта је сајбер секс. А он се зачуди: Сајбер, шта??? Ако овако наставимо, наша ће деца на тесту одговарати на питање: Шта је сајбер професор? Па, ако кажу Сајбер, шта?, онда ће им неки родитељ из друге собе пустити електрошок, и тако до 450 волти. Да ли бисте пристали да у рукама држите тај даљинац, јер су тако од вас тражили? Да ли бисте пристали да ходате наопачке, на рукама, јер су тако од вас тражили? А следеће питање на тесту било би: Шта је сајбер човек? И ко сада држи даљинац?

Не дајте се баналности зла! Није још све готово! Хвала вам, чека вас „стоти мајмун“!

_____________________________________________________________________