Sećate li se čačanskog čuda od deteta?

Muzičko otkriće o kome su govorili i pisali skoro svi mediji u Srbiji, te predratne 1991. godine bio je Nenad Lečić, dečko sa 11 godina koji je rastao na Alvadžinici, u vrtiću Leptirić, Muzičkoj školi „Vojislav Vučković“, OŠ Milica Pavlović…

Nenad je prve muzičke uspehe zabeležio još sa devet godina, kada je na takmičenju u Puli bio bolji od srednjoškolaca i studenata osvojivši prvo mesto svirajući harmoniku.  Najveću pažnju muzičke javnosti privukao je svirajući Mocarta u emisiji TV Beograd početkom 1991. godine, koja je bila upriličena povodom dva veka od smrti velikog kompozitora. Svi su tada govorili da se radi o velikom talentu, a Nenada je primio i tadašnji ministar prosvete Danilo Ž. Marković, koji je obećao da će Nenadu biti omogućeno  specijalno školovanje. Reagovala je tada i opština koja je u dogovoru sa roditeljima, ocem Dobrivojem, tada nastavnikom fizike u Medicinskoj školi i majkom Svetlanom, ekonomistom u Čačanskoj banci,  odlučila da pomogne davanjem stipendije.

Otac Dobrivoje je za Čačanski glas 1991. godine pričao o Nenadovim počecima.

– Sa dve-tri godine Nenad je rado slušao muziku, sedeo je pokraj gramofona i nogicom lupkao po taktu pesmice. Onda mu je baka za peti rođendan kupila harmoniku. U vrtiću Leptirić, vaspitačica Ruža je Nenadu pokazivala kako da udara po dirkama, a on je svuda nosio svoju harmoniku. U pet i po godina rešili smo da ga testira neko od muzičkih stručnjaka, čuo ga je profesor Miroslav Bjelić i odmah se prihvatio odgovorne uloge da dečaka, manjeg od harmonike, uputi u tajne harmonike. Pre dve godine muzičko interesovanje više nije zadovoljavala harmonika, pa je uz saglasnost stručnjaka Nenad počeo da svira klavir – ispričao je 1991. godine Dobrivoje.

Nenadov nastup u Japanu

Roditelji tada donose odluku da se presele u Beograd, a Nenadove četiri harmonike su ostale kod bake i dede u selu Goričani.

Nenad je sa dvanaest godina primljen na beogradski Fakultet muzičke umetnosti, kao najmlađi student u dotadašnjoj istoriji te institucije. Dve godine kasnije školovanje nastavlja u Kelnu, gde mu je takođe odobren poseban status kao izuzetno mladom pijanisti izvanrednog dara, a tu i danas živi. U intervju za Novosti 2008. godine kaže:
– Keln je grad sa izuzetno razvijenim muzičkim životom, gde sam mogao da čujem najveće muzičare današnjice, što je za mene bilo inspirativno – priča Nenad, sećajući se snažnog utiska koji je na njega ostavio nastup velike zvezde sa ovih prostora Ive Pogorelića.

O bremenu koje nosi u nas rado rabljena etiketa „vunderkind“ sa kojom se i sam nosi od ranih dana, Lečić kaže:
– Deca na koju se taj naziv odnosi nemaju nimalo uticaja na to, a izložena su strašnom pritisku. Možda to nekom sa strane izgleda lepo i lako, ali teško je zamisliti koliko je potrebno kontrole, snage i truda da bi se opravdala očekivanja koja su vam nametnuta.
Nenad smatra da je daleko teže i kasnije, sa trideset i više godina, svirati razmerno dobro i ostati interesantan publici.
– Treba otkriti svoje afinitete, jače strane i pronaći svoj fah – objašnjava – Lično, volim raznovrsnost, rado izvodim savremenu muziku koju vidim kao svet u kojem ima mnogo toga da se otkriva, ali i dela Debisija, Ravela, Bartoka, Prokofjeva, Šumana, a pre svih – Baha.

Nenad je docent na visokim školama za muziku u Kelnu i Detmoldu, nastupa širom sveta, a do sada je u više navrata nastupao i u Beogradu. Nadamo se da ćemo imati priliku da Nenada ponovo vidimo i čujemo u Čačku.