Sineopsis naše krize

Piše: Danica Popović, profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu

Odvajkada se ovde učen svet zabavljao citirajući nepismene izraze zvaničnika. Više je to od zabave, u stvari. To je – haiku poezija očajnika. Izgovoriš: „sineopsis” i jasno ti je: dok ovakvi vladaju, „svemirskim godinama” smo daleko od zelene grane!

Izlišno je sada pričati o tome kako su Karter i Džordž (mlađi) Buš umeli da kažu „nukularni” umesto „nuklearni”. To nema veze. Izabrani predsednik može da govori jezikom koji hoće, može da ne zna na kom je smeru masterirao (kao naš predsednik) – to se ne broji. Kao što se ne broji ni to što Tadić nije pravio gramatičke greške, kad je zemlju ostavio u stanju u kome su čak i preobučeni radikali izgledali kao spas.

Samo jedno se broji – kakvu državu gradiš. Kakvu si zatekao, a kakvu ostavljaš.

Šta će ostaviti sadašnji premijer, kada dobro znamo da nikada u srpskoj istoriji nije bilo keramičara na mestu ministra odbrane, ni vlasnika pečenjara na mestu direktora „Kolubare”. Nikada. Niti je bilo koji srpski premijer ikada branio plagijatore, govoreći eliti da ništa gluplje od njihovih optužbi nije čuo. Što je još važnije, nije bilo premijera koji bi svog nepismenog šefa poslaničkog kluba sa toliko ljubavi branio: „Jedina zamerka Babiću, to su ti lapsusi koje pravi, jer možda čovek i ne zna. Ali on uči, obrazuje se, to nije nikakav problem.”

A to je osnovni problem! To narodu jasno pokazuje gde je zelena grana: u SNS-u, odakle bez škole, kvalifikacija, a ponekad i bez mozga, možeš daleko da doguraš! Što je najlepše, nema nazadovanja. Samo jedna stvar je potrebna: – da budeš poslušan.

Nema reforme sa takvima, ni boljeg života. Može premijer da smanji penzije koliko hoće – sistem se nije promenio. Zatvorili su jednu od hiljadu rupa na bušnoj kadi, pa sad likuju! A SNS je isti, ili gori od DS-a.

Zaista, nije se nikada desilo ni to da neko iz javnosti zatraži podatak o tome koje je škole završio, recimo, direktor Elektromreža Srbije (za koga portal „Ekonomske vesti” tvrdi da je premijerov kum), a da generalni sekretar vlade Srbije odbije da odgovori, i još napiše da bi otkrivanje kvalifikacija moglo direktoru da „ugrozi pravo na ugled”!

Tu je problem. Bahatost se institucionalizuje. Olju Bećković su oterali – pa više nema bitne TV emisije gde bi javnost mogla to da prati – i koriguje. Nacionalne frekvencije sada emituju rijaliti programe, i vlast je mirna! Ko se sada seća da je SNS došao na vlast zahvaljujući objavi rata protiv tajkuna, da bi već sutradan iste te tajkune pozivao da im vode železnicu, ili da baš oni daju savete kako da unaprede privredu. Pa ne može to, zaboga…

Zašto ne može? Zato što reforma znači da bi baš ti moćnici (tajkuni i partijski direktori) završili na ulici. A nije to lako uraditi. Nije to – oteraš jedne, postaviš druge i stvar je završena: tek onda nastaju problemi.

Prvi problem je – još veća nezaposlenost: zatvorila bi se većina njihovih firmi koje dan-danas zapošljavaju radnike (i proizvode gubitke, što sebi – što sistemu). Gde bi ti radnici našli posao? Pa nigde, naravno – kad bi SNS zaista sproveo reformu i prestao s partijskim zapošljavanjem!

I ne mora se onda čekati istorijska distanca, kad započne reforma odmah se vidi da je neki vladar dobar, ili nije. Ako je dobar, iz državnog novca će najpre pokretati investicije, umesto da pokriva gubitke svojih nesposobnih rukovodilaca. Postaviće pravila koja najviše štete baš njemu i njegovoj partiji – okružiće se sposobnima, oteraće poslušne. Svaki ministar biće mu pretnja, koliko i saradnik. Zvuči kao šala, kad se prethodna rečenica pročita…

Razvoja ni tada neće biti, jer razvoj kreće tek sa privatnom inicijativom i jakim pravosuđem. Čvrsta i jasna pravila. Ista za sve, naravno. Ali ni tada neće biti rasta – bez stranih investicija. Zašto? Jesmo li glupi? Nismo, ali nemamo vremena. Ova zemlja treba da preskoči čitav vek u kome nije napravila nijedan industrijski pronalazak, niti bilo kakav proboj na privrednom planu. Da ne bi opet izmišljali rupu u saksiji, bolje je dovesti te što umeju da rade, pa da delimo zaradu.

Hoće li nas stranci pokrasti? Naravno, ako ne bude zakona, oni koji dođu – samo će to raditi. A što je još gore, neće ni dolaziti, kao što ne dolaze, jer je njima draža trajna zarada od jednokratnog ćara, to su nam već svojim nedolaskom jasno pokazali.

Zato ovde nema nikoga ko bi pokrenuo rast. Niti će ga biti, sve dok „sineopsis” našeg života sastavlja svet koji sem poslušnosti nije pokazao nijednu osobinu vrednu poštovanja.