Škola

Piše: Milica Vasović

Kad sam pre neki dan razgovarala sa drugaricom o ljudima od kojih sam nešto naučila u životu, pored roditelja to su imena koje se vezuju za moje školovanje, takodje, složili smo se da možemo sve u životu da zaboravimo ali prve ljubavi iz škole i nadimke profesora,nikada. A verujem da se slažete sa mnom, i nadam se da nemate traume od njih. 🙂

Jedan od tih ljudi je učitelj Goran Katanić. Na pomen njegovog imena uvek ispred sebe stvorim sliku mršavog i visokog čoveka sa blagim osmehom na licu. Borio se za nas tridesetak u razredu, i izborio, jer ga volimo  svi i danas. Pamtim njegove pohvale na račun mog crteža devojčice, čije su noge bile u obliku pravougaonika. Naravno da danas više ne crtam, ali tada sam bila ponosna na taj njegov komentar. Pričao nam je da su nekada učitelji nemirnu decu vezivali za radijatore, a on je nas slao u čuveni „levi ćošak“. Naučio nas je da ne „sričemo“ slova i da uvek pomažemo drugovima, dolazio je na naše rodjendane i uvek mu je bilo čudno što tako glasno ne pevamo na muzičkom, nego onako tiho i sramežljivo. I dan danas kad ga sretnemo pita za svakog od nas i verujem da je ponosan, na već odrasle „čovečuljke“.

Kasnije su došli nastavnici, pa profesori. E tu su već počele da se pojavljuju traume, lekcije od kojih počinje da boli glava. Bilo je i duhovitih profesora, naravno i onih koji su delili jedinice. Drugo ime  vezuje se za školovanje u Gimnaziji, a to je ime profesora filozofije, Dragana Matijevića. Na njegovim časovima nikada nismo strepeli, a nije da nije  znao da dodeli najniže ocene, ali uvek uz savet kako ih popraviti. Na časovima je govorio o Aristotelu, Platonu, Kantu, i to uvek kao da smo u njihovom vremenu, a kada  bi video da popuštamo sa pažnjom, predavanje bi presekao nekom mudrošću koja će nam uvek trebati za onu najvažniju životnu školu. I da ne zaboravim njegova predavanja su se završavala  aplauzom, a to je velika  stvar kad grupu buntovnih pubertetlija uspeš da zainteresuješ za nešto.

Štrajkovalo se uvek, ali mislim da prosvetni radnici nikada nisu bili tako poniženi, kao danas. Uvek su imali bedne zarade, a sada imaju još bednije zbog “mera štednje”, i onda izlaze pred učenike nezadovoljni, puni besa, a deca to sve upijaju. I onda na sve to ministar se usudio da im preti, umesto da se kao njihov ministar bori za svoje ljude. Ministar je uvek bio najbolji djak, i zato je valjda i navikao da ide po pohvale i savete kod starešine, a to je sada u njegovom slučaju premijer Vučić. A mi smo u celoj ovoj priči zaboravili na „naše švrćane“, kako kaže ministar, a oni su već čuli da i kod kuće nema para, a nema se ni za znanje. Izgleda da Srbiji više nije potrebno intelektualno stanovništvo, već jeftina radna snaga, i stanovništvo koje će glasati kako im se kaže. I zato ministre kada su vam usta već puna dece uradite nešto za njih, ako već nije kasno, jer srljamo kolektivno. I da završim Matijevićevom rečenicom koju bi trebao i Verbić da čuje: „Ne žive prosvetni radnici loše zato što je Srbija siromašna zemlja, već je Srbija  siromašna zemlja zato što u njoj prosvetni radnici žive loše“.