Šlag na tortu ili kraj iluzija

Ako je neko do sada, za svih ovih dvanaest godina od dana kada je oformljena Komisija za istragu ubistava novinara imao nekih dilema sada su one odlukom Apelacionog suda razrešene.

Radomir Marković, Milan Radonjić, Miroslav Kurak i Ratko Romić su pravosnažjno oslobođeni optužjbi za učešće u ubistvu Slavka Ćuruvije vlasnika lista Dnevni telegraf na Uskrs 1999. godine u vreme NATO bombardovanja. Na taj način stavljena je tačka na ovaj sudski proces koji otpočeo u junu pre devet godina, ali i na iluzije da u zemlji Srbistanu postoje ostaci institucija, pa makar i u, što bi hemičari rekli, tragovima.

Naravno, sad će novinarska udružjenja, članovi Komisije za istragu ubistava novinara, raznorazne građanske inicijative, mudre i one druge glave danima razglabati, čuditi se i iščuđavati zatečeni ovakvim sudskim epilogom. Da su institucije na kojima se temelji svaka uređena držjava ovde svedene na puku scenografiju i kamuflažju Vučićeve nazadne diktaturu, zbog čega je iluzorno očekivati da će se u dogledno vreme Srbistan vozdići do uređene države Srbije. Svoj glas će u odbranu novinara i medijskih sloboda do neba dići i srbistanska opozicija. Naravno, zaboravljajući da se zapita šta je njihove partije dok su bile deo vlasti sprečavalo da, kako je to urađeno u zemljama bivšeg Varšavskog bloka, do sitnih komada razbucaju Službu i reše ubistva Slavka Ćuruvije i Dade Vujasinović ili Milana Pantića i dvojice gardista u Topčideru ubijenih za vakta njihovih partija.

Odluka Apelacionog suda nije iznenadila već je dala za pravo svima koji su u vreme kada je na inicijativu gospodara Vučića formirana pomenuta Komisije za istragu ubistava novinara, tvrdili da je reč o još jednoj u nizu manipulacija i farsi. Upoređujući sve sa situacijom u kojoj bi u Nemačkoj tamo neke četrdeset devete – pedesete na inicijativu Ajhmana formirana Komisija za istragu holokausta, a što su neke naše kolege ocenile kao neprimerenim i ekstremnim stavom. Čime se po ko zna koji put potvrdilo uprkos svemu kroz šta su prošli i šta im se događalo da Srbistanci, bez obzira na obrazovanje, neprestano žive u iluziji kako je logično i racionalno da se vuku poveri čuvanje jarića, a kozi kupusa.

Kad ono međutim!

Gorka je i otužna danas spoznaja da je naša skepsa povodom Komisije bila krajnje utemeljena. Sretniji bi bili da nismo bili u pravu. Da se iz dana u dan ne potvrđuje kako tragične sudbine Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović i Milana Pantića ipak dotiču minoran procenat Srbistanaca. Za većinske Srbistance, narod prirodno inteligentan i dostojanstven, odluka Apelacionog suda je vest od trećerazrednog značaja jer njih, za razliku od zgubidana, izdajnika i stranih plaćenika, interesuju mnogo žjivotnije teme.

I stvarno šta su ubistva tamo nekih piskarala, bedu u kojoj žjive, svakodnevnu pljačku kojoj su izložjeni… u odnosu na na razvod Harisa Džinovića, Cecu i njenu decu, vest da je biće koje se odaziva na Jovana Jeremić vodila jutarnji program bez gaća ili ko je koga prethodne noći nagnao u Eliti.

Stoga je krajnje vreme da i mi novinari koji se vasceli život busamo i pozivamo na profesionalnost, etiku i standarde prestanemo da lažjemo sami sebe. Da prestanemo da se zavaravamo kako su medijske slobode i sve ono kroz šta prolazimao od devedesetih, od pritisaka do likvidacija na sred ulice, bitno još nekom osim nama samima i minornom delu građana i građanki koji još uvek gaje pustu nadu da od Srbistana u dogledno vreme može da nastane Srbija.

_______________________________________________________