Spomenik nekulture

 Piše: Svetislav Basara

Krenuh prekjuče u posetu prijatelju u Čačak, ali ovoga puta – poučen prethodnom Kalvarijom na ljiškoj obilaznici – ne dikom i ponosom srpske niskogradnje, autostradom Ljig-Preljina, nego proverenom maršrutom Beograd-Mladenovac-Topola-Rudnik, ali sve što sam postigao bilo je da u Preljini izdangubim isto onoliko koliko sam onomad izdangubio u Ljigu.

Kao što verovatno znate najnoviji naš autoput – koji počinje usred nigdine u blizini Pripizdine – iz te se nigdine na Ibarsku magistralu ponovo „uliva“ kod Preljine, a u tu svrhu je napravljen kružni tok na kome se u četvrtak oko podneva iz nepoznatih mi razloga stvorio zastoj, kome sam vrlo zahvalan jer sam zahvaljujući njemu ugledao prizor koji mi je poslužio kao tema za našu današnju kolumnu.

Da ne dužim. Čekajući da „otčepljenje“kružnog toka ugledah s leve strane puta poveliku, a derutnu skalameriju, svu zaraslu u strnjiku, korov, čkalj i šaš i – sve se pitajući kako tu ruinu , iako sam stotinama puta pored nje prošao, nikada ranije nisam video – zaključih da je razlog tome što se u vremenima pre izgradnje kružnog toka tuda vozilo prilično brzo, pa mi je izmicala pažnji, što je stvar zbog koje sam pre trideset godina lako mogao biti osumnjičen za neprijateljsku delatnost, jer je skalamerija u stvari (bila) neko spomen-obeležje iz komunističkih vremena, što sam ustanovio tek naknadno, po naherenoj zvezdi petokraci zarđaloj do crnila.

Obuzeše me, pravo da vam kažem, neke crne, melanholične misli – ne zbog propasti komunizma, nego zbog druge jedne propasti ( o njoj ću kasnije) – a kružni tok, simbol besmislenog vrćenja u krug – beše kao stvoren za takva mračna razmišljanja. Pada mi na pamet da su se pre samo trideset godina lokalni Srbi okupljali na ovom mestu, ritualno se klanjali „senima“ , „zaklinjali“ se i sadili osamdeset sedam ruža za druga Tita, da bi u osvit demokratije spomen obeležje bilo prekonoć pretvoreno u mačije jebalište i prepušteno propadanju.

Nisu me, međutim, crne misli obuzele zbog jugonostalgije za komunizmom i uvelosti osamdeset i sedam ruža za druga Tita, nego zato što mi je puklo pred očima da će kroz izvesno, ne tako dugo vreme, spomen obeležjima pred kojima se Srbi danas klanjaju i zaklinju isto tako isteći rok trajanja i da će i ona biti prepuštena korovu, čkalju, šašu i mačijoj seksualnosti, što se – figurativno rečeno – „sutra“ naprosto mora dogoditi zato što naše današnje „danas“ nema „juče“ , pa otuda ne treba da nas čudi zašto naši auto (i svi drugi) putevi počinju usred ničega i u ničemu i završavaju.