Sprdačina na milion načina

Piše: Aleksandar Arsenijević

Nekada davno, u julu i avgustu, našu kasabu, a nekada grad, pohodili su cirkusi i luna parkovi, ali u međuvremenu ova vrsta zabave u zemlji Srbistanu gotovo da je izumrla. Došla su neka druga vremena, a narodu, s ciljem da mu se  skrenu misli sa jada i čemera u kome živi, nude se neke nove zabave. Najrazličitiji muzički festivali, gulašijade, pasuljijade, pitijade i ostale  jade, koje se dešavaju diljem zemlje Srbistana. Pa nisu li još stari Latini provalili da su hleb i igre garant mira i stabilnosti jedne države, a da kada zafali hleba, narodu valja pojačati dozu igara.

A kako dugačije do o trošku tog istog jadnog naroda.

Budući da je između festivala PRiČA i Karusela nastao vakum, a i sa jadama smo nešto utanjili, premudra, (ne)stručna i nadasve (ne)odgovorna lokalna vlast, sa kolca i konopca skupljenih, naprednjaka, uz zdušno sasluženje čačanske opozicije, ma šta to bilo i šta značilo, došla je na ingenioznu ideju. Umesto obećavanim investitorima, investicijama i novim radnim mestima, lokalna vlast je Čačane, što im se život svodi na dan i komad, obradovala cirkusom. Doduše, bez ekvilibrista, artista i artistkinja na trapezu, ukrotitelja divljih zveri, ali sa gomilom klovnova od kojih svaki ponaosob garantuje smeh do suza. Naravno, pod uslovom da zanemare koliko ih sav taj cirkus, nazvan još i sednicom Gradske skupštine, košta.

Svega smo se u tih nekoliko dana nagledali i naslušali. Igrarija sa dve skupštinske govornice i krađe mikrofonskog kabla, srceparajućih tirada o novosrbijanskom (ako ste zaboravili to su oni isti što su onomad policijom sprečavali odbornike da uđu u skupštinsku salu) (ne)demokratskom nasleđu. Okupacije predsedavajućeg astala, zbog koje su neki odbornici bili prinuđeni da, koliko god im to teško palo, pređu prag Doma kulture.

Ali sve to, morate priznati, ostalo je u senci tragikomedije koju je Čačanima upriličio Igor Šojić Trifunović. Njegova ljuta, sad je vidiš, sad je ne vidiš, rana, zadobijena u odbrani čačanskog parlamentarizma i naprednjačke časti, bacila je sve u zasenak. Pa i samog Srećka Šojića, paradigmu srbistanske ruralne političke teorije, a boga mi, i prakse. Drugim rečima, čak i one što kubure sa nedostatkom smisla za humor, posle svega što im je upriličio Igor Šojić Trifunović, zaboleo je stomak od smeha.

I tako, pregrmeše Čačani još jedan, kamo sreće da je poslednji, skupštinski cirkus. Slatko se ismejaše pokušavajući da dokuče da li se nesretni čačkonačelnik Milun, koji se svo ovo vreme držaše podalje od ove kaljuge, možda pita šta mu je trebalo da se sa ovima i ovakvima ‘vata u kolo.

(Čačanske novine 11. jul)

____________________________________________________________