Srbija najgora u regionu

Autor: Dejan Šoškić, redovni profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Forum na Kopaoniku, kao tradicionalno vrlo koristan skup na kome se okupljaju ekonomska nauka, struka, privreda, finansije i nosioci ekonomske politike, uspešno je okončan. Čulo se puno toga korisnog u vezi s privrednim razvojem Srbije. Ipak, u mnoštvu ideja i iznesenih stavova, osvrnimo se i na neke zablude koje su našle svoje mesto u diskusiji.

Zabluda: Srbija je na dinamičnom putu privrednog razvoja.

Istina: Srbija je imala relativno dinamičan privredni rast od 2000. do 2008, koji je nažalost bio baziran uglavnom na potrošnji i uvozu. Kriza je zaustavila taj rast, ali je on svakako bio dugoročno neodrživ i nalagao je bitnu promenu u strukturi privrednog rasta ka investicijama i izvozu. Od 2009. do danas, međutim, mi u proseku stagniramo i u poslednjih sedam godina smo imali tri recesije (2009, 2012, 2014). U našem regionu Srbija je po stopi privrednog rasta već dve godine na začelju i za ovu 2016. godinu prognoze su da ćemo biti na poslednjem mestu. EU u proseku ima brži privredni rast od Srbije, otuda mi ne samo da ne pristižemo Evropu, mi dodatno zaostajemo. Ovo posebno postaje jasno kada se pogleda rashodna struktura BDP-a i šta se dešava s investicijama.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, od 2012. godine učešće investicija u BDP-u se smanjuje. Sa ionako nedovoljnih 21,2 odsto u 2012. godini, naredne 2013. imali smo pad na 17,2, a 2014. dalji pad na 16,7 odsto. Prošle godine investicije su bile nešto veće, ali daleko od potrebnog. Za dinamičnije stope privrednog rasta investicije moraju biti preko 25 procenata BDP-a. Srbija će početi da se izvlači iz siromaštva i približava Evropi tek s prosečnim stopama privrednog rasta iznad pet odsto godišnje. Zabluda je da se to dešava i zabluda je da će se to dešavati uz ovako nizak nivo investicija.

Istina: Fiksni kurs nije zvanični cilj, inflacija promašuje inflacioni cilj i monetarna politika ne ispunjava svoj cilj. U monetarnom režimu koji sprovodi Srbija, tj. u ciljanju inflacije, cilj je vrlo jasan: ostvariti inflacioni cilj. Međutim, mi smo već dve godine ispod donje granice inflacionog cilja. Stvar je vrlo ozbiljna jer je to najduži kontinuirani period promašivanja inflacionog cilja od uvođenja ciljanja inflacije u Srbiji 2008. godine. To, nažalost, govori o našem nazadovanju u ciljanju inflacije. Istovremeno beležimo i najniže stope privrednog rasta u regionu i imamo prosečno najviše domaće kamatne stope. Dakle, u poslednje dve godine domaće kamatne stope (na koje direktno utičemo monetarnom politikom) držimo na prosečno visokom nivou u uslovima recesije i sa inflacijom bitno ispod cilja (četiri odsto). I hvalimo se time što u recesiji bez realnog rizika od inflacije vodimo restriktivnu monetarnu politiku. Monetarne alate smo stavili u funkciju odbrane fiksnog kursa koji zvanično nije naš cilj, a ni kamate ni kurs ne želimo dovoljno da stavimo u funkciju ciljanog nivoa inflacije koji jeste naš zvanični cilj. Iako i neke druge centralne banke poslednjih kvartala imaju inflaciju ispod ciljanog nivoa, one čine sve što mogu da inflaciju dovedu do ciljanog nivoa i duboko su svesne da ne ostvaruju svoj zadatak. Gotovo sve ulažu dodatne napore, primenjuju nestandardne monetarne mere i unapređuju postojeće alate monetarne politike. Samo mi dok promašujemo zvanični cilj govorimo da dobro radimo svoj posao. Tako, nažalost s naše strane otkrivamo nerazumevanje monetarnog modela koji zvanično primenjujemo, i na to nas povremeno i diskretno podseća i MMF. Poslednjih godina samo Srbija u regionu ima monetarnu politiku koja je zvanično jedno, a u praksi nešto drugo. U istom periodu Srbija u regionu ima i najniže stope privrednog rasta. Znamo da novi privredni rast u Srbiji treba dobrim delom da bude baziran na investicijama i izvozu i, valjda, znamo da monetarna politika svojom restriktivnošću može da usporava i koči i investicije i izvoz kao ključne procese u oporavku zemlje. Dakle sem što monetarna politika već dve godine kontinuirano promašuje svoj zvanični cilj (i povremeno prelazi u implicitno ciljanje kursa), važno pitanje je i kolika je odgovornost nekonzistentne monetarne politike u odlaganju privrednog rasta baziranog na investicijama i izvozu tj. u činjenici da poslednje dve godine Srbija ima najnižu stopu ekonomskog rasta u regionu?

Zabluda: Fiskalna konsolidacija će stvoriti privredni rast.

Istina: Neće. Konsolidacija javnih finansija će stvoriti osnove za izbegavanje bankrotstva, a strukturne reforme i razvoj institucija i ukupnog poslovnog ambijenta treba da stvore okruženje u kome se privređivanje „dobro oseća“. Privredni rast će stvarati investicije. Ako ih imamo na nivou iz poslednjih godina, ozbiljnijeg privrednog rasta neće biti. Zato su i državne i strane i domaće investicije vrlo važne. Od nivoa i strukture investicija i tehničkog i preduzetničkog znanja ljudskog faktora zavisiće kolike će stope privrednog rasta biti u budućnosti i da li će biti održive na dugi rok. Srbiji je potrebno ukupno više investicija, i to pre svega u tzv. razmenjivi deo BDP-a – tj. u konkurentne ekonomske aktivnosti sposobne za izvoz. Pri tome, ne sme se zaboraviti da se konkurentska privreda stvara i počiva na konkurentskom znanju ljudi. Obrazovni sistem u kome se stiču nedovoljno primenjiva i nedovoljno aktuelna znanja i u kome „preko noći“ nastaju diplomci, masteri i doktori nauka predstavlja sunovrat jednog od osnovnih stubova privrednog razvoja – konkurentnog znanja. Otuda je reforma obrazovanja i veća ulaganja države u obrazovanje i nauku (istraživanje i razvoj) jedan od vitalnih stubova privrednog razvoja zemlje.

____________________________________________________________