Srbija u Norvešku šalje ljude, Slovenija robu

Piše: Milenko Vasović

Evo već treću nedelju moja ćerka radi kao farmaceut na severu Norveške. Oduševljena je od toga kako su je kolege dočekale, pa do svega drugog što je okružuje. Nestao je stres koji je nesvesno ponela iz Beograda. Tužan sam i srećan, tužan jer nisam gajio decu da ih šaljem po belom svetu, srećan zato što osećam da se spasila zlatnog doba koje je zapljusnulo Srbiju.

Kada su se slegli prvi utisci, kada je upoznala grad i iznajmila stan, ispričala mi je svoj najjači utisak. „Tata u apoteci je trećina lekova iz slovenačke „Krke“, a samo da znaš i u kuhinji imam „Gorenje“. Pa kako ti Slovencii tako rade?

Umesto objašnjenja rekao sam joj da Slovenci gledaju svoja posla. I nismo više pričali o tome. Ali ja sam kasnije razmišljao o slovenačkom izvozu ukrštajući ga sa još jednim podatkom iz norveške apoteke u kojoj moja ćerka radi. Od petoro zaposlenih, troje su Srbi.

Svako dakle šalje u svet ono što ima. Slovenci robu, a mi sebe. Poenta je,  međutim, što Slovenci robe imaju sve više, a mi „sebe“ sve manje. Oni jedini u regionu više izvoze nego što uvoze. Njih dva miliona godišnje izveze robe za oko 30 milijardi evra ili dvostruko više nego nas sedam miliona. Njihova prosečna plata odavno je iznad 1.000 evra, a nezaposlenost je oko pet odsto. Iz njihovih sela ljudi ne odlaze, njima ne pada na pamet da se svi presele u Ljubljanu.

Slovenija je među retkim evropskim zemljama gde raste broj stanovnika. Neki tupan će reći to je zbog Bosanaca i Srba koji tamo idu. Čak i sve da je tako a nije, pa što kod nas niko ne dođe. Kod nas ne žele da ostanu ni oni što od rata beže.

Sve ovo što pišem o Sloveniji su javni podaci, ali kod nas se o njima malo zna a još manje govori. A mogli bi nam Slovenci biti uzor, što reče jedan poslanik. Da i mi gledamo svoja posla, da se ne svađamo ni sa komšijama ni među sobom. Da se ne prebrajamo, da ne otimamo od države. I da se ne hvalimo siromaštvom.

Imali smo i mi štošta, ali ne umedosmo da sačuvamo ni „Elektronsku industriju“, ni „Magnohrom“, ni „29 novembar“, ni „Rekord“, ni banke… Naša „Galenika“ nikada neće sustići „Krku“, jer ona je prodata zbog koristi  kupaca i posrednika a ne zbog proizvodnje, izvoza, novih radnih mesta.

Jedini problem Srbije je ekonomski. Sve ostalo su trice i kučine. Ljudi koji se decenijama smenjuju na čelu države ne žele taj problem da rešavaju. I onda nameću nekakvu drugu priču, skreću pažnju. Bacaju narodu politiku u oči a o ekonomiji ćute, to je njihov teren za pljačku.

U nedelji kada sam ispratio ćerku sreo sam mlađeg rođaka, reče da je prodao stan u Kumodražu, snajka je dobila posao u Štutgartu, odlaze svi, vode i dvoje dece – školarce. I šta ćemo mi sutra kada  više nećemo imati „sebe“. Šta ćemo izvoziiti, od čega ćemo živeti, ko će puniti naše zdravstvene i penzione fondove.

Važno je da svaka baba u Srbiji zna koliko je minuta Haradinaj proveo na ispitivanju u Hagu, a niko pojma nema koliko smo pšenice požnjeli. Zato i živimo u bedi i zato nam deca odlaze.