Srbijo zemljo pravde, jednakosti, državnih vila i blagostanja

Као да је јуче било, када је наш друг Томислав на изборима победио жутог бандита Бориса. Многи су у томе видели наду у боље сутра (тада сам их, на неки данас и мени чудан начин, разумео), али догађаји који су се низали након тога, показали су, не да те наде нема, него да је никада није ни било (мени је то било јасно и тада).

Догађаји у протеклих 12 година обелоданили су сву свирепост и охолост коју владајућа клика може да нанесе свом народу, нарочито оном делу народа који је против онога што клика ради. А одакле смо кренули?

Па пре свега од смањења пензија, у којој су најрањивији одвајали од својих уста да би нам свима било боље сутра. Део њих је истински веровао да се то ради из најбољих и најчеститијих намера. Изјава да ће изградити праведније друштво у коме неће бити привилегованих, у коме неће бити заштићених, неће бити паразита који се као пијавице залепе на државне функције и заузму функционерске фотеље и дан данас одзвања у мојим ушима.

Сетите се обећања да ће се смањити државни апарат, забране запошљавања у државном сектору, обећања да ће се изборити са партиjским запошљавањима. Као да је јуче било када су свим запосленима у јавном сектору смањене дневнице и ограничене плате, јер се тада тврдило да су неки на тај начин добијали незаслужене привилегије и енормно се богатили.

Све то и још пуно других обећања, слушали смо из дана у дан, знајући да вук длаку мења, али ћуд никада, али и даље потајно надајући се да смо као друштво довољно сазрели, да нас тамне силе неће поново увући у предворје пакла кроз које смо прошли деведесетих.

Надали се и поново испали овчице, које не служе ничем другом сем за шишање, како би се неком другом, по већ виђеном сценарију, плео вунени џемпер. И то не обични, већ онај најскупљи, скупљи и од оног који праве вредне руке домаћица из Сирогојна.

Колико је скуп тај џемпер или боље речено краљевкси плашт, видели смо када је ничим изазван, горе поменути друг Томислав добио на коришћење државну резиденцију, са све базеном и послугом (краљевски нема шта).

Видели и када су Синиши опроштене 24 виле у Бугарској. Прогледано кроз прсте када је Небојши тата продавао оружје из државних фирми. Занемарено у случају Зоран и два недостајућа минута на наплатној рампи Дољевац.

Награђено у Мићином случају након колапса ЕПС-а.

Али као да све то и пуно другог овде непоменутог, није било довољно да овај народ схвати да га неко понижава, да му из дана у дан пљује у лице, да му се подсмева и од њега прави бескичмењаке и људе без морала, још једном његова висост је морала да покаже ко је и шта је и како би народ рекао да покаже ко коси, а ко воду носи.

Његово величанство је наредило, а његови поданици, у виду послушника у такозваној или назови влади ове наше јадне, али и даље вољене земље, изгласаше да се другарици Ани, за коју је дато 36 милиона еура за реконструкцију Јованкине виле, она да на даље коришћење, вероватно за заслуге које има за оно што је радила за свој народ (читај свог шефа), кроз измену Уредбе о о непокретностима за реперезентативне потребе Републике Србије.

Пре само неколико година, по истом принципу, уредба је измењена да би се другарица Ана (као и у случају друга Томислава) уселила у Јованкину вилу, а вила добила статус резиденције, а сада када је мандат премијерке истекао, уредба се поново мења, како би другарица Ана могла и даље да живи о нашем трошку (као и у случају друга Томислава) и вили скида статус резиденције.

Али да не буде наивних – не пада снег да покрије брег, већ да сакрије трагове звери. Само у овом случају нисам сигуран да ли се ради о копању литијума или нечем већем. Довољно смо одрасли да одавно видимо матрицу која се примењује, а то је да једна афера затрпава другу и тако у круг, како би се вечно владало.

Али само зарад истине да подсетим: један је био Друг Тито. Знамо шта је било након њега. А ти народе размисли добро шта ти ради и за кога ради тренутно друштво на власти.

Мало ли је што су дали Косово на добош? Да су барем вили променили намену за живота Јованке, па да их некако човек и разуме.

Овако делује да је поново дошло доба Луја 14. и чувеног слогана: Држава, то сам ја. Можда ово  и има смисла, јер већ је почела Олимпијада и то не било где, него у држави којом је некада владао исти тај Луј 14.

Случајност – чисто сумњам.

Јер некада се за заслуге за народ  давао орден са златним и сребрним венцем, а данас заслужни добијају живот достојан краљева или краљица, под условом да су лојални не народу, него његовом величанству.

Ратко Митровић

______________________________________________________