Srcem protiv falusa

О карактеру студентских блокада и грађанских протеста

Пише: Катарина Мајсторовић, доктор филозофије- етичар

„Мудрости, неискусно свићу зоре, на обичне речи више немам право!“

Бранко Миљковић

Није филозофски ћутати. Све и да хоћеш, не можеш да не приметиш да се у нашем друштву управо нешто велико дешава. Механизам којим се то дешавање спроводи није уобичајен: намера и захтеви су јасни и бескомпромисни, али нема силе, претњи, ратних поклича. Причам о студенском активизму. Ово је један лепи инат младости и њој иманентне чистоте.

Нема страха, маше ове младе људе уцене и претње, јер они о томе не говоре. Нема код њих превише приче и расплинутости, они не наступају као „велики говорници“, нити било ко од њих има намеру да се лично промовише или да се било који  „човек употреби“.

Дешава се велика и снажна побуна против урушавања вредносног система. Јасно је препознат узрок, чије су небројене последице обележиле друштвену климу и живот у овој земљи у свим сегментима. Страдало је образовање и  правосуђе, као директни носиоци суштинских вредности, Истине и Правде. И ништа не може да остане нетакнуто и овом променом неизобличено.

Зато више нема приче о било чему тривијалном, већ само ЈАСНО и ГЛАСНО о фундаменту! Ако бих у једној реченици требало да кажем шта то студенти раде и шта то они хоће, било би: студенти ХОЋЕ ВРЕДНОСТИ, и то не да би деловали учено и о њима причали, они ХОЋЕ У ЖИВОТ ДА ВРАТЕ ВРЕДНОСТИ! До сада је све оно што су ти достојанствени млади људи покушали ишло у том правцу: да врате вредности!

Није ниво њиховог тренутног друштвеног деловања рекла-казала, логика уцене (там за буп) или борба за некакав престо. Они нас ресетују на фабричка подешавања, јер су људи вредностима одређени. Кажу нам млади људи: где сте пошли, где сте заглибили? Тамо не може! Вратите се! Генерације њихових родитеља осећају величанствени понос, испунила се родитељска улога у најбољем могућем облику: БОЉИ СУ ОД НАС И ВИШЕ ЗНАЈУ ОД НАС!

Студенти нису против одређене особе, одређене јавне личности, позиције или опозиције. То би било једноставније, а тактички лакше и за сузбити. Студенти су против СВИХ И СВАКОГА ко је актер урушавања вредности. Зато што тако не треба и зато што то није одрживо! Друштво без вредности је обесмишљено друштво. А ту се не може дисати.

Важно је схватити да је сваки носилац обесмишљавања друштва у коме живимо на мети студената. Студенти ратују са персонификацијама бесмисла. То није апстрактно, већ је питање нашег основа. Нема никакве безбедне „надстрешнице“ која је на темељу вредносног бесмисла дозидана или реконструисана, то крпљење не може!

Зато се ова циљана и јасна побуна младости неће лако смирити, нити ће се решити некаквим лаким и јефтиним решењем, јер га нема. И то није песимизам, већ радост: препознали су проблем, потпуно у центар! Сад је на свима нама да решавамо! Није поента њиховог бунта прозивање због кривице, мада су одговорности озбиљна ствар и треба их утврдити.

Али то није поента, то јест ту није крај, већ полазиште. Ако је неко лагао, он мора рећи да је лагао, да би почели сви око њега да виде Истину. И сви се морамо у сваком тренутку сложити да је спрам Истине нешто лаж, и да је можемо искоренити зато што је Истина, а не лаж, оно што вреди. Ми се равномо по Истини, Добром, Лепом и Праведном! Тај компас се поново мора успоставити.

Студентима подршку пружају сви они који виде урушавање вредности и не желе то да живе. Ако размислимо, то уопште није питање избора. До те мере је студентска побуна усредсређена, да је јасно да сада кроз њих, кроз људе, говоре побуњене вредности. Није митологија, ни идеологија ни религија то да ми „волимо вредности“. Вредности имају своје утемељено постојање, своју онтологију, своју друштвену реалност и регулативност, и ту нема ценкања.

Још једна карактеристика студентске побуне данас тиче се често неуко и погрдно употребљаваних речи „маса“ и „руља“. Најпре, моћне су и маса и руља и не треба их потцењивати.

„Маса“ може имати и добро усмерење, „руља“ носи призвук лошег и рушилачког. Али, све карактеристике студентског окупљања говоре о истрајности, организованости, јасним заједничким циљевима и вредностима, и планским активностима којима се до тих циљева долази. То све у маси не постоји, већ у покрету и друштвеној групи.

А занимљиво је да овај покрет (а покрет је по размери радикалности и општедрушвеног карактера промене коју тражи), поред свих јасних обележја друштвене групе, има и енергију масе. Такође, чак је и историјски фасцинантно како се брзо унутар студентског деловања артикулисала вредност која их окупља, а та вредност је вредност ОГЊИШТА.

Зашто су се студенти одмах фокусирали на своје факултете, а не првенствено на улицу, сем ако не чувају огњиште? А њихово огњиште је ЗНАЊЕ!!! Рекла бих да су наши академци на путу да дефинишу и неке нове појмове у друштвеној теорији. У сваком случају, њихову истрајност, организованост и усредсређеност не можемо пренебрегнути.

Што се тиче захтева студената, ту је све јасно и, као све велико, веома једноставно. Институције треба да раде онако како треба и наше друштво треба да буде добро уређено (користићу скраћеницу ДУД за „добро уређено друштво“). У ДУД-у не може да влада аматеризам без одговорности и насиље, усмеравајући целокупну енергију друштва на њихово прукривање и заташкавање.

Није то посао институција. Не возе вас на хауби тек тако, не упадају вам маскирани људи на посед и не застрашују вас. У ДУД-у страх не диктира насиље и нема грабежи за позицијом и материјалним интересом. ДУД је полигон испољавања сваког појединца, да би оним најбољим у себи могао да допринесе, јер нам је то свима у интересу.

Институције су скупови правила, неких конститутивних, неких регулативних, и јасно је како оне треба да раде, то се не може утајити. Као и у спорту. У свему томе има и један важан додатак, а то је да је важно је да нас води фер-плеј, а не само нереална амбиција и некакав „успех“ или „друштвени статус“ по сваку цену. Јер то „по сваку цену“ јесте само лаж.

Сада раскринкана и депласирана. Студенти нису идеалисти- сањалице: све то може да се испуни, приближи свом појму и улози, али захтева одређени редослед, који почиње утврђивањем и преузимањем одговорности свих актера за поступке који су њихова надлежност. Наравно да је већа одговорност оних који су били надлежни да друштво уређују.

Јасан је след.

А зашто је то тако и зашто то баш студенти покрећу? Зато што спрега УЧИМ- ЗНАМ- РАДИМ ТО ШТО ЗНАМ- ДОПРИНОСИМ- одавно не функционише. И природно је да млад човек који учи жели да та спрега заиста функционише.

Ко су „присталице студената“? То су сви људи који препознају да неће лаж, већ Истину, који препознају и хоће Добро, који препознају и хоће Лепо, који препознају и хоће Правду.

Студентски покрет недвосмислено има карактер глобалног аксиолошког покрета. О томе сведочи и начин на који се побуна спроводи: средства су достојанствено ћутање, без вођа, без острашћених говорника, луцидне поруке показивањем, цтрањем. Природно је да таква средства не могу бити ућуткана нечим потпуно супротним, а то су претње, ароганција, сила, гордост, постати велики јер смо другог понизили, па мислимо да је мали, и сличним манирима.

Уколико неки политичар (било владајуће опције или опозициони) приђе протесту, он треба да зна да ту не може направити прилику за своју личну промоцију, борећи се за власт или шпијунирајући присутне, сматрајући их некаквим издајицама и припремајући им линч. Ко издаје вредности, издао је студенте, али је издао и смислен живот.

И то је улог ових протеста и оно за шта се ту бори. Нажалост, многи важни актери који кажу да „разумеју студенте“ посматрају ствари из властите „пећине“ у којој вредности не обитавају. Тако се, у ствари, праве луди, или заиста виде у кључу који раскринкавамо као „Зашто кажеш љубав, а мислиш на секс?“. Ко зна? Можда многи љубав ни не виде.

Праштајте, драги академци, што уопште говорим у ваше име, покушавајући да појасним о чему се ради. Срећа је да је то немогуће, јер ви знате много више и много боље, и ћутке све разумете, суштински. Много сам се задржала у образовним институцијама како бих стекла тај „мисаони увид у суштину“ којим ви тако добро баратате на различитим нивоима студирања и изучавајући различите студентске програме! Овде је јасан истински ауторитет: ви га имате, не силом или наметањем. Завредили сте поштовање, једино умско осећање, ако је вероваи Канту. Дивно сте стасали, и поред свих покушаја да се ваше формирање омете!

Ја ћу да закључим: сведочимо глобалном аксиолошком покрету, тектонског карактера. Свакако је или-или. Оно што би поете назвале Апокалипсом, кокетира са нама већ дуго. Једини прави табор је табор повратка вредности, и то је темељни ресет који студенти хоће.

Како ће се у том темељном ресету поставити политичке позиције, како ће бити дефинисане и како ће радити нове институције, каква ће подела овлашћења бити, то је ствар накнадне креације. Не сумњам да ће академци успети и да одраде, паролом „Дела, не речи!“. Овај покрет, јединствен у историји у друштвеној теорији, назвала бих „ФЕРДИНАНД покрет студената“.

Никако није добродошла било каква аналогија са престолонаследником Францом, јер бих сваку аналогију на то да избегнем. Баш зато што се студентима учитава жеља за разрачунавањем са појединим јавним личностима. Фердинанд на кога мислим је лик из цртаног филма, бик који занесено посматра свет са брда и мирише цвеће  (чујем глас из цртаћа „…and smell the flowers“), заљубљен у лепоту.

Наш студентски ФЕРДИНАНД нема ту комоцију да може да седи и буде занесен. Наш ФЕРДИНАНД сања ДУД, носи га та лепота и снажна вера у боље, и он хоће ДУД да створи. Наш ФЕРДИНАНД је проактиван: он црта срце и цвет, свуда где је проговорило фалусно, понижавајуће сметено и са промашеном претензијом да замени Љубав, и где је језик уцене заменио језик вредности. Леп је ДИЈАЛОГ СРЦА у коме Фердинанд истрајава и …мирише цвеће! Хвала за срце и за цвет!

________________________________________________________________