Šta me gledaš

–Šta me gledaš?

Bila je uobičajeno obavezno upotrebljavana rečenica tzv. žestokih momaka iz ’90’ -ih, uz dodato „a“, posle koje su usledila batinjana do iznemoglosti toga „što ga gleda“, njega, ili lepu devojku pored njega, ili bi usledilo „elegantnije“ ponašanje, bez „prljanja ruku“: vađenje pištolja, prislanjanje uz čelo, nekad pucanje. Posle bi im samo čitali opelo, onima „što su gledali“. Čistiji metodi. Tim momcima tada niko nije ništa mogao, tačnije nije smeo ili nije hteo, uglavnom su svi imali značke DB. Otelo se bilo državi u raspadu, kad nisi znao ko je ko, ko i za koga i šta radi, samo se puštalo…. pa kako ispadne, ispadne.

Ovaj današnji „Šta me gledaš?“, je verovatno rodjen tih ’90 – ih. On nije mogao sopstvenim očima da vidi „šta me gledaš“, pa da tako nauči „kako treba“, ali je očigledno mogao da čuje da to tako treba. I javilo se odnekud, iz uspavanki ’90  -ih, „šta me gledaš?“, u trenutku kad su studenti, zbog pada nadstrešnice u Novom Sadu, zaustavili saobraćaj kod Vuka, zasmetalo mu što ne može da prodje autom.

Ovaj današnji „šta me gledaš“, po godinama bi mogao da ima i svoju decu, koja su mogla da se nadju tog dana i tog trenutka, na tom mestu u Novom Sadu, al ih verovatno nema, čim mu smeta 15 minuta zastoja saobraćaja, zbog 15 žrtava.

Ovaj današnji „šta me gledaš“, nije potegao ni pesnicama, ni pištoljem, potegao je otvorenom šakom, dlanom, što bi rekli šamarom, na jednog od studenata, ljut i besan što ne može da prodje.

Ovaj „današnji šta me gledaš“ je verovatno pristalica danas vladajućeg režima, možda i član, ali očigledno nevažan, sitan, kao i većina uhapšenih ministara, spada u one koje lako mogu „da prodaju“ ovom narodu, da bi pokazali da oni gone nasilnike.

Nije naučio da „šta me gledaš“, danas može da prolazi samo uz veliki novac ili uz funkciju, ili uz značku. To što je upasanu trenerku i zlatne kajle iz ’90 -ih, zamenio pristojnim prslukom, ništa ne znači. Ako to nema, pare, značku, funkciju i drugo slično, samo će se nacrtati da bude moneta za podkusurivanje. Dobro došao, baš nam takvi trebaju, da pokažemo kako mi ne trpimo nasilje. Nulta tolerancija.

Zato je ovom današnjem „šta me gledaš“, odredjeno zadržavanje, verovatno će mu biti odredjen i pritvor do 30 dana, a sve će se završiti sa nekim sporazumom o priznavanju krivice i nikom ništa. Magla i prah. Narodu će zamagliti oči, njemu će se ponuditi da, pošto se dobro pokazao, bude malo aktivniji član ekipe uteravanje straha, ako želi da bude bezbedan, možda će mu se ponuditi i neko „mesto negde“, gde je sigurica, jer nam trebaju takvi junaci, koji se ne plaše da izlete pred studente kad god im naredimo. Dobri, hrabri, poslušni momci. Možda će mu ponuditi da u tim hrabrim pohodima koristi i masku, da ga ne provale oni glupi studenti koji se nešto tamo bune. I da stvarno misli da je junak, pod maskom nekog pravog junaka iz svog doba.

Ovaj „današnji šta me gledaš“, koliko god izgledao bezazleniji u odnosu na one iz ’90 – ih, je mnogo opasniji po ovo društvo, jer mu ne trebaju ni pesnice, ni pištolj, ni kako ispadne, ispadne. Dovoljan mu je i šamar, prema nekome ko je po prirodi stvari nepotkupljiv, a to su studenti, da zavredi mnogo više od onih iz ’90 – ih, a to je život i to ne bilo kakav život, bedan i prašnjav, nego fin i luksuzan.

Ovi „današnji šta me gledaš“, nam već sede u Skupštinama opština, gradova, odlučuju o našim potrebama, životima, mislima. A mi sedimo, jedemo, gledamo….. kao…. neće do mene.

Hoće, sigurno.

Jelena Ćirović