Šta sve muči srpsko selo?

Nestašice poslednjih meseci još jednom su ukazale na probleme koje postoje u srpskom selu i poljoprivrednoj proizvodnji. Iako se predstavnici svake vlasti pred svake izbore utrkuju obilascima sela, situacija je sve gora i gora, veliki broj napuštenih kuća, štale prazne…O tome je stav izneo i jedan naš sugrađanin koji je ostao na selu. Njegovo pismo prenosimo u celosti.

Kako da seča ne budu prazna, svugde nešto fali, nema puta, nema vode, struja slaba, o internetu da ne govorimo, a gde je vrtić, škola, ambulanta, društveni i socijalni život. Sve se svelo na blejanje ispred „nacionalnih frekvencija“. U pola sela nema predsednika mesne zajednice, ili je tu pro forme, niko neće da brine tuđu brigu, da se bori sa vetrenjačama. Do pre godinu dana, mleko bilo, otkupna cena 30 do 40 dinara, meso jeftino, voće i povrće kad rodi, bagatela, kad udari suša ili satruli od kiše, nema šta da se proda. Domaćinstva usitnjena, parcele male, retko ko se specijalizovao. Retko ko otišao u pravcu prerade. Lakše je i sigurnije motati kablove od 8 do 16h, 5 radnih dana u nedelji, nego robovati, gajiti stoku. Nemaš u selu gde da kupiš sir, kajmak, rakiju, slatko. Žene se pogospodile, ne prave više ni kompot ni slatko, ni džem ni ajvar, sve ima da se kupi u Lidlu, Interexu, Tempu.

Birokratija i administracija zadužena za razvoj, dodelu bespovratnih sredstava, pomoć i subvencije u poljoprivredi, umesto da gleda da budžete za tu namenu povećava svake godine i da sredstva deli javno i transparentno, njima to služi za podmazivanje drugova članova, partijskih vojnika i poslušnika, za sakupljanje sigurnih glasova. Umesto da to rade što efikasnije, oni svaki put izmisle jedan papir više, kao da daju direktno iz svog džepa, nemajući širinu da sagledaju kada su ta sredstva najpotrebnija poljoprivrednom proizvođaču. Nemajući širinu da razumeju da je to pomoć da ta proizvodnja opstane koliko toliko, da ljudi od nje ne odustanu, a masovno odustaju, da ne prelaze u grad pošto poto.

Višedecenijska negativna selekcija i partijsko zapošljavanje. Skupio se bašibozluk, upitnog obrazovanja, sumnjivog morala.

Selo i poljoprivreda su ovde kod nas u Čačku zadnja rupa na svirali. Nikoga to ne interesuje, a pošteno govoreći, niti imaju pojma niti ideju šta bi tu moglo, trebalo i bilo bitno i potrebno raditi.

Ceo prerađivački sektor je devedesetih propao, a dvehiljaditih u privatizaciji razvučen i trajno upropašćen. I mlekara i stočar i sladara i hladnjača i Čačanska i ishrana i Žito promet, pa su uspeli čak i Čipsaru da upropaste i svedu na 10% tržišta. O zadrugama da ne komentarišem. Uzročno posledično je pala i proizvodnja i prelilo se i stanovništvo iz sela.

Institut u zapećku, fakultet ne može da upiše budžetsku kvotu. Mnogo se stvari i faktora ovde izukrštalo i nije čudo što su posledice ovakve i ovoliko očigledne, a tek će se osetiti, ali ono što sledi je ozbiljan porast cena hrane, globalno.

Veliki pozdrav