Strah

Piše: Goran Marković,  filmski, tv i pozorišni reditelj i dramski pisac

Najkraća definicija horor žanra glasi: pojedinac protiv mračne sile. To je, dakle, najstrašnija situacija u kojoj se neko može naći: sam, bespomoćan, pritisnut nečim apsolutno nadmoćnim i opasnim. Bez nade u spas, okrenut uzaludnom pokušaju očuvanja gole egzistencije. Bez jasne predstave odakle mračna sila dolazi, da li postoji i gde se nalazi izlaz. To spada u obavezne elemente žanra koji ima mnogo poklonika u svetu umetnosti, naročito filma.

Jedino što kod nas horor ne predstavlja umetničko delo, fikciju, već stvarnost, svakodnevicu. Ovde se strava i užas ne prikazuju po bioskopima, nego se žive. Strah je postao najjače osećanje kod većine. Strah od siromaštva, gubitka dostojanstva, neprijateljski nastrojenih ljudi, opasnosti koje vrebaju čim izađemo na ulicu i onoga šta ćemo zateći kada se vratimo kući. Uzrok našem strahu teško je dokučiv i dobro prikriven. Na jednoj strani, imamo navodno dobronamernu državu koja nas, uz pomoć stalne propagande i bujica obećanja, konstantno izlaže sve većim pretnjama. Na drugoj strani, ljudi oko nas postaju sve više zli, sebični i agresivni. Uterani u ćorsokak, brane se kako znaju i umeju. Najviše neprijateljstvom. I samoizolacijom.

Većina od nas se oseća kao junak nekakvog filma sa užasavajućim sadržajem kome se ne nazire kraj. Naša priča se, nažalost, nije približila još ni katarzi, a kamoli raspletu. Sve ima oblik nejasne ekspozicije od koje se diže kosa na glavi. Šta će biti kada nastupe peripetije? Da li će početi upadi u stanove i obračuni sa onima koji se ne plaše? Ili će biti održavana javna suđenja osobama sa javno izraženom empatijom? Bojim se da je Orvel promašio vreme u kome je živeo.

Neko će možda reći: dokle to beznađe, sejanje defetizma i odsustvo vere u sutra? U redu, takva primedba bila bi umesna ukoliko bi se ovo o čemu pričamo završilo ovog trenutka. Ako ne bismo pružili alternativu. Zato, pokušajmo da u nastavku budemo pozitivni. Nada, naravno, postoji. Ona, šta više, u ovom trenutku ima svoje pojavne manifestacije. Ali pre nego što ih pomenem, vratiću se na jednu filmsku analogiju.

U znamenitom filmu Džona Karpentera „Napad na policijsku stanicu br. 13” jedna grupa sasvim različitih ljudi, sastavljena od policajaca zaposlenih u stanici, njihovih kolega koji su se tu zadesili, nekoliko kriminalaca i jednog slučajnog prolaznika, biva opkoljena od ogromne i odlično naoružane ulične bande, spremne da ih sve pobije, ne mareći mnogo ni za sopstvene živote. Zatočeni ljudi se nalaze u bezizlaznoj situaciji, bez nade, osuđeni na smrt.

Pritisnuti uza zid, ovi ljudi počinju da upoznaju njima do tada nepoznato osećanje – solidarnost. Lokalna policajka, detektiv koji se tu slučajno našao i zloglasni kriminalac Napoleon Vilson ujedinjuju svoje snage i veru da mogu pobediti mračnu silu, koja dolazi spolja, i uspevaju da se spasu! Ono što posle ove strašne epizode ostaje, jeste, pored gomile leševa na podu stanice, saznanje da ljudi mogu zajedno da nadjačaju nešto što izgleda nesavladivo. Pod uslovom da steknu poverenje jednih u druge i udruže svoje naoko slabašne snage.

Upotrebimo metaforu (uzgred, tako se nazivaju kolica za prenos bagaža na atinskom aerodromu) i uporedimo našu trenutnu situaciju sa onom u kojoj se nalazi grupa nevoljnika u pomenutom filmu. Ko su naši junaci? Odmah ću ih navesti: advokati i klinci koji su zauzeli bioskop „Zvezda”.

Posle toliko vremena, jedna grupa ljudi, advokati, pokazali su da mogu zajedno izdržati sva iskušenja koja im nameće mračna sila oličena u Ministarstvu pravde i onome koji, dakako, rukovodi svime u ovoj zemlji. Ma šta mi o njima mislili, advokati su nas zadivili istrajnošću, doslednošću i čvrstinom. Oni su, kao što sada vole da govore treneri, pokazali karakter. Idu do kraja, pa šta bude. Uzaludni su bedni pokušaji ministra pravde da dokaže kako među advokatima „postoje oni koji žele da rade”. Istina je suprotna: u ovoj zemlji postoje ljudi koje ne možete slomiti zastrašivanjem.

Što se bioskopa „Zvezda” tiče, on je postao simbol. Ta sala (tako slična našim životima: napuštena, prašnjava i zaključana) postala je ključno mesto otpora jednom bezosećajnom poretku stvari, primitivnom shvatanju ljudskih potreba, bahatom odnosu prema osećajnosti. „Zvezda” je, takođe, pokušaj da se grupica nejakih, sa velikim argumentima u srcu, suprotstavi mračnoj sili. Da pobedi strah.

To je osnovno: pokazati da se ne bojiš. Oduvek sam se čudio starim ljudima koji se plaše. Zar oni, koji zapravo nemaju mnogo toga da izgube, ne bi trebalo da se najmanje boje sankcija, pretnji i zastrašivanja? Zar nekakav starac, pred svoj bliski kraj, ne bi trebalo da stane uspravno i kaže sve što je saznao u svome dugom životu? Ali, u stvarnosti je drugačije. Ne plaše se mladi, oni koji imaju toliko toga da izgube, a opet stavljaju sve to na kocku. Paradoks? Ili nije?