Štrajkovanje na sopstvenu odgovornost

Piše: Isidora Đolović

Kada se prvog septembarskog dana bude oglasilo električno zvonce, odjeknuće, kako izgleda, praznim hodnicima i učionicama. Igra upornosti nerava prosvetara i ministarstva nastavlja se, pošto je nategnuto primirje pokazalo svoje pravo lice. Nažalost, biće da se ponovo krećemo ka uobičajenom srpskom „Džaba ste krečili“ scenariju.

Kraj leta nam donosi već tradicionalnu najavu obustavljanja nastave. Srpski prosvetari ponovo prete posezanjem za merama koje nikome ne idu u prilog (baš kao nijedna očajnička mera) i koje su ih svojom učestalošću kod mnogih izvele na loš glas, ali ujedno predstavljaju jedini način upozorenja. Želite li da sa sigurnošću upropastite jedno društvo, udarite tamo gde će najviše stradati njegov napredak. Nama očigledno nisu problem vojne parade, političari (kojih imamo i previše), šoubiznis spodobe, tajkuni, menadžeri, šarlatani svake vrste. Ne oskudevamo, možemo ih čak i izvoziti, samo da ih neko hoće – i da smo se mi spremni rastati od istih, toliko nam neophodnih i voljenih. Šalu na stranu, ono u čemu smo zaista slabi, odavno ne doživljavamo kao nedostatak. Stradanje kulture i obrazovanja, zdravstva, poljoprivrede, prolazi neopaženo i smeta, prosto dosađuje na šarenoj razglednici vizije budućnosti. 

Država čiji su stubovi društva toliko truli, na ivici da konačno popuste, jedino i može da zamajava živalj rijaliti-zabavicama estradno-političkog šljama i uvezenim turskim sapunicama, ne bi li sprečila da budu spremni za evakuaciju kada krov krene da im se sruči na glave – a kamoli da pokušaju popravkom preduprediti.  Prosveta, zdravstvo i pravosuđe, religija, kultura, etika – ove su kategorije kod nas toliko korumpirane, izvitoperene i rđom načete, pa ništa više nije dovoljno neobično, ni strašno.

U susret novoj školskoj godini, sagledamo li šta je postignuto, dolazimo do pesimističnog zaključka: „Štrajkujte – vlast i dalje nudi samo otkaz!“ Kao da to samo po sebi nije obeshrabrujuće, nedostatak solidarnosti, kako kolegijalne, tako i one od strane „običnog“ sveta, dodaje so na ranu. Narod u nasumičnim komentarima, koje možemo čuti svuda oko nas, gaji izvesne duboko ukorenjene predrasude prema prosvetarima, a one  oblikuju njihov stav i veštački stvaraju pogodnu „zavadi, pa vladaj“ atmosferu.

Prosečan sunarodnik rezonuje na sledeći način: „Šta, bre, sad izvode ovi nastavnici/profesori, malo im tri raspusta godišnje, ekskurzije, 45 000 plate!“ (Uvek sam se pitala odakle izvuku preciznu brojku, lepo zaokruže i, sa samo Srbima svojstvenom sigurnošću, tvrde kako je baš tolika zarada!) Pa onda: „Šta je to teško, održati četiri-pet časova u toku dana? Nek’ide da kopa, pa da vidi šta je muka! Jok, brale, nego čim prohtevi porastu, oni udare u štrajk!“ Ne mogu, a da ne osetim u tome priličan udeo primitivne zavisti prema onome obrazovanijem, narodnu zajedljivost i kompleks inferiornosti. Zapitajmo se kada i gde je nestalo osećanje uvažavanja učenih ljudi, ono prostodušno divljenje i npr. skidanje kape u prolazu. Da li su tome doprineli sve brojniji primeri profesora koji su daleko od gospodstvenosti, stručnosti i uzornosti? Da li je uopšte moguće krenuti ka razmatranju te strane priče, o relativizovanju diploma i „štancovanju“ nepodesnih kadrova, a ne zaplesti se u vrzino kolo niskosti, nepoštenja i obmane? Sa jedne strane su zluradost i pakost, a sa druge malograđanska težnja da npr. kćer „bude žena-gospođa i radi u prosveti“, pa kupovanje diplome i radnog mesta za svoje bivšu jediničarku…i  ponovo smo u začaranom krugu.

Srećom, ima ih koji još uvek tvrdoglavo čuvaju suštinu profesije, ne odustajući od prave misije nastavnika. Oni su, nažalost, primorani da pravdu traže putem štrajka i pokušaju sačuvati ono malo dostojanstva koje im pogrešno ustrojstvo društva nije oduzelo. Jer, pored toga što su sve ređe uzor učenicima, potisnuti džet-setom i njihovim bogatstvom, profesori su danas krivi za sve – od nevaspitanosti i bahatosti đaka, njihovih loših rezultata na prijemnom, disciplinskih mera i kazni koje roditelji nisu primenili na vreme – pa im sad drugi traumiraju „juniore“, do propasti države, a još malo i oblačnog vremena. Narod ih prezire zbog štrajkova. Što duže oni traju – to jače mrze, odjednom silno zabrinuti zbog obustavljanja nastave koju su im dečica vešto izbegavala, a oni sami to opravdavali lažima. Dozvoljeno ih je šamarati, vređati, ucenjivati. Na profesorima se očito uvek polome kola licemerja, podmuklosti i sklonosti ka podvalama.

Tako je i poruka nakon svakog neuspelog štrajka da borba za dostojanstvo zanimanja i njegove važne uloge u jednom civilizovanom, prosvećenom svetu, može doneti samo nevolje. Podrazumeva se da je unapred uzaludna. Pošteđeni su jedino oni koji saviju kičmu, pognu glave i pogaze načela. Sve je tu isključivo „na našu odgovornost“ i daleko bilo da iko okrivi sistem! Izuzetak je uvek „bivša vlast“, naravno, kao dežurni krivac. „Ko im je kriv, šta im to treba da se bune“ – ovim trpeljiva Srbadija doprinosi da svaki pokušaj ustajanja u odbranu časti bude promašaj.

Profesor ili učitelj ima, pre svega, zahtevnu i odgovornu ulogu podučavanja mladih, ne samo gradivu iz svog predmeta, već osnovama humanosti. Uz roditelje, oni su često naši prvi i najbolji životni modeli. Prenose nam znanja o svetu, podstiču na napredovanje, maštanje, borbu. Još uvek se sa divljenjem i iskrenim poštovanjem sećam svojih gimnazijskih profesora, od kojih su mnogi trajno oblikovali moju ličnost, usmerivši me na to što danas jesam i nastojim da budem. Setim se njihovih pouka, borbenosti, zalaganja za čast i pravdu. Pomenuću svog razrednog starešinu Slobodana Nikolića (čiji me primer i podstakao da se opredelim za studije književnosti, što smatram presudnom odlukom u svom životu), Draganu Bošković, Svetlanu Stojanović, Natašu Vasiljević, Miru Janevsku, Dragicu Lazović, Vladimira Milojevića (pravi primer profesorskog autoriteta starog kova)…posvećene svojim oblastima, dobre pedagoge i još bolje ljude. Oni su proveli generacije kroz najosetljivije, tinejdžersko doba i uticali na mnoge, ispunjavajući svoju ulogu. Nije im bilo nimalo lako, jer, profesor je mnogo više od osobe koja rutinski  „otalja“ jednu smenu – oni vaspitavaju naš duh.

A kako će to činiti nezadovoljni, poniženi, šikanirani i od strane države neprekidno obmanjivani predavači? Kako da zadrže pozitivan stav i mentalnu snagu, kada im se status planski srozava? Kako da dokažu učenicima da i njih ne čeka isto, da u Srbiji VREDI uložiti godine u sticanje visokog obrazovanja, voleti svoj posao? 

Zbog toga je štrajk prosvetara više od obesti i bespotrebnog hira „nezahvalnih zabušanata koji bi povišicu“. To je borba za principijelnost, za spas ugleda, za integritet svakog od nas ko ne želi da prihvati oduzimanje jedino preostalog, neotuđivog dostojanstva. Ta borba se pretprošle godine zahuktala, duga i teška, okončana je neslavno, ali, čini se, samo privremeno. Možda je u pitanju poslednji pokušaj ustajanja u odbranu prava da se ljudski živi i pred budućim ljudima bude ljudski tretiran. U izvesnom smislu, jeste na sopstvenu, onu najvažniju, odgovornost: pred sobom i savešću. Zbog toga je ovoga puta svi moramo podržati. Niko neće biti ozbiljno oštećen gubitkom polugodišta, ali, šta nosi gubitak časti već osećamo. Svi.

_________________________________________________________________________