Tegljenje ušiju

Piše: Aleksandar Arsenijević

ada je pre šest godina, dr Aleksandar Radojević, tada poverenik SNS, pošto su novosrbijanci i s koca i konopca skupljeni naprednjaci u našoj kapitalnoj kasabi formirali vladajuću koaliciju, izjavio da u Čačku više ništa neće biti kao što je bilo, verovatno ni on sam nije bio svestan koliko je u pravu. Baš kao što je malo ko mogao i da pretpostavi da neće proći ni dve godine od izbornog kraha Ilić magistra Velimira i njegove interesne družine, a da će s koca i konopca skupljeni čačanski naprednjaci svojom stručnošću i odgovornošću zaseniti dve decenije nemerljivih novosrbijanskih “rezultata”. Drugim rečima, ponovo se potvrdila teza dežurnih pesimista, a zna se da su pesimisti uglavnom optimisti sa iskustvom, da je svaka nova vlast gora, bahatija i, naravno, licemernija od prethodne i da se takvom trendu ne nazire kraj.

A dokle može da ide licemerje vlasti pokazalo se ovih dana kada se posle neprimerenog i skandaloznog posta koji je na fejsbuku na račun premijerke Ane Brnabić objavio Željko Veselinović, jedan od lidera Saveza sa Srbiju, digla naprednjačka kuka i motika. Doduše ne odmah, već posle reakcije i javne kritike koju je na sednici Glavnog odbora, a na račun svojih partijskih podanika, izneo gospodar Vučić, pri tom direktno imenom prozvavši čačkonačelnika Milunčića, zamerivši mu što povodom ovog slučaja nije organizovao konferenciju za novinare.

Koliko god da je osnovana reakcija, najpre gospodara Vučića, a zatim po inerciji posle tegljenja ušiju i njegovih sledbenika, biće da su s koca i konopca skupljeni naprednjaci zaboravili da etički principi ne prepoznaju naše i njihove i da se ne mogu selektivno primenjivati. Stoga krajnje licemerno zvuči da poverenik Parezanović deli moralne lekcije povodom ovog slučaja, a da mu ni najmanje nije zasmetalo to što Bata keramičar voli novinarke koje lako kleknu. Nije li licemerno da se čačkonačelnik Milunčić, pošto mu je na Glavnom odboru pred celim Srbistanom gospodar Vučić natrljao uši, oglašava povodom slučaja Veselinović, a da se svojevremeno pravio mrtav dok su njegovi lokalni stranački pajtosi poslanicama opozicije određivali dijagnoze, a njegov ljubljeni vođa novinare, opoziciju i sve koji drugačije kažu nazivao ološem.

I šta sad u svemu tome ima nejasno? Očigledno ništa. Naročito ako se u vidu ima da gospodar Vučić, koji se, kako je sam izjavio, treći put u životu napio kada je ubijen Zoran Đinđić, nijednog jedinog trenutka nije imao ni najmanju moralnu dilemu kada je polagao venac na mesto gde je premijer streljan.