Tetanus za zlu krv

Piše: Srđan Škoro, smenjeni urednik Novosti

Zamislite scenu u kojoj se srpski mediji i tabloidi bave pitanjem da li je sadašnji predsednik Vlade neposredno pred raketiranje zgrade Televizije Beograd, u NATO agresiji, izveo svoju majku. Potom se, u specijalno organizovanim emisijama, dovode svedoci koji tvrde kako su to lično videli, objašnjavajući zašto se tadašnji ministar za informisanje tako brzo našao ispred RTS. Na sve to, uzimaju se izjave članova porodice nedužno poginulih radnika RTS, koji u dramatičnom tonu, oplakujući svoje najbliže, ukazuju kako im je izborom Vučića za premijera Srbije, postalo jasno da pravde koju čekaju punih 16 godina, za njih nikada neće biti.

Pritom kriminolozi i analitičari postavljaju pitanje, da li je moralno posle takvog čina, da se Aleksandar Vučić uopšte bavi politikom, a kamoli da se za sve pita i da o svemu odlučuje. A na kraju, kao  krunski dokaz, potegnu i Vučićevu prenaglašenu potrebu da često spominje i brani Milanovića, bivšeg direktora RTS. Zaključak tada postaje više nego jasan – to mu on vraća što mu je na vreme javio da izvuče majku iz zagrade televizije! Tuđa smrt uvek manje boli.

Na sve to, oni zluradi, provuku i činjenicu da, dok su brojni građani Srbije brojali svoje mrtve i ranjene, Vučić je brojao kvadrate svog novog stana koji je od države dobio za vreme NATO agresije. I zamislite da se to pojavljuje svakog dana, u udarnim informativnim emisijama i na naslovnim stranama tabloida. Da ministar odbrane, recimo, kaže lako je njemu da drži govore ispred zgrade NATO bombama razorenog Generalštaba, ali što ne ode roditeljima male Milice i kaže im istinu o stanu i majci. Ukoliko je slučaj možda sudski zastareo, rodbina šesnaest nedužno poginulih radnika RTS zaslužuje da im se kaže ko je te zlokobne noći odlučio ko mora ostati, a ko je bio povlašćen da se spase?

Da li bi Vučić stoički podneo sve ovo, kao što je to prinuđen da podnosi Zaštitnik građana Saša Janković? I naravno, pitanje svih pitanja, da li bi sve ovo moglo bilo gde da se objavi, a kamoli sprovede javno pokazna haranga? U Srbiji, srećom, ne postoji niko sličan Vučiću ko bi mogao da stane iza nečeg takvog.

Ili zamislite kao produžetak čitave priče, da počne da se u javnosti poteže pitanje, zašto Vučić nikada nije saslušan u vezi okolnosti na ubistvo novinara Slavka Ćuruvije? Posebno što se zna da mu je preko novina javno pretio kako će mu se osvetiti kad-tad! Da li su istražni organi ikada uzeli takvu pretnju u razmatranje, pogotovu jer je ona i ostvarena na najbrutalniji način? Hoće li se makar kao svedok Vučić pojaviti na novom procesu za Ćuruvijino ubistvo?

I na kraju, kakvi bi izborni rezultati bili, da je javnost Srbije na vreme obaveštena kako se Vučić razveo i ponovo oženio. Pravio svadbu uoči izbora i veselio se, dok narod, kojim trenutno suvereno vlada, ne zna kako će do prvog u mesecu da preživi. Zamislite samo naslove po tabloidima tipa “Vučko i Vulin prangijali na Vučićevoj svadbi”, “Mlada sa stomakom do zuba”, “Zašto Toma nije pozvan?”, “Ostavljena Ksenija proklela Aleksandra”,  i tome slično. Ali, u srpskim štampanim i elektronskim medijima nije se pojavilo ni slovima ništa. Čak ni obična protokolarna informacija.

Radikalski odgojeni naprednjaci su dobro znali da Srbi ni kralju Petru nisu oprostili što se oženio za vreme rata, pa su računali da bi to Vučića moglo debelo koštati na izborima. Zato su činjenicu o njegovoj ženidbi krili i od sebe samih. Začuđujuće s obzirom da aktuelni režim stalno tvrdi kako u Srbiji nema cenzure. Ako je nema, zašto ovakva informacija nije pronašla svoj prirodni put do javnosti?. Pogotovu što su mnogi znali i gde se ženi  i s kim se ženi i ko su bili gosti na svadbi. Ali, kao po nekoj komandi, opšti muk. Kolege iz “Mentalnog razgibavanja” na B92, koje su na šaljiv način pokušali da to obznane – znamo kako su završile. I oni, i pomenuta emisija.

Da li bi naša stvarnost izgledala drugačije kada bi ljudi bez straha i posledica o svemu mogli slobodno da govore? Da traže potrebne odgovore na mnoga pitanja i probleme koji ih tište. Da tretman onih koji znaju i mogu ne bude diskreditacija i poniženje, a pripadnost partiji jedini preduslov za opstanak. Da javnost može sama da stekne utisak o svemu, a ne da im to sugerišu tabloidi i oni koji bez pogovora sprovode komande moćnika. Ukoliko smatraju prirodnim, da javnost na ovakav, samo njima svojstven način, bude obaveštena o Zaštitniku građana, zašto izbegavaju takav pristup u slučaju premijera?

Oni, koji su politikom zarđale kašike trasirali svoj put do vlasti, do te mere su zatrovali medijski prostor, a time i sopstveni narod, da bi vakcinacija protiv tetanusa morala postati obavezna. Za mnoge iz vladajuće koalicije, svedoci smo, da ni to ne bi moglo da pomogne, ali za većinu naroda, to je nažalost, ostao jedini izlaz. Tetanus svima i svakom, kako ta reč čarobno i spasilački zvuči.