Tolerancija Ustavnog suda na uvrede javnih ličnosti

Пише: Симо С. Стокић, дипл. правник

У тексту под насловом „Уставни суд у одбрани вредносних судова новинара“, објављеном у дневном листу Политика на страни 8, од 23.2.2016. године, сажето је изнето како је Уставни суд заузео свој правни став да новинари могу више „омаловажавати“ јавне личности и службена лица у односу на приватна лица.

Тиме је ослонац гледања на статусу личности о којој је нешто изречено, а не на  тачности изнетих тврдњи и увреда. Моје је мишљење дијаметрално супротно и полазим од тога да сваки вредносни суд о било коме мора бити заснован на чињеницама, без обзира о којој личности се ради, ако су ти судови увредљиви и ако нису засновани на чињеницама. Службена, јавна и приватна личност морају бити у истом степену заштите када се ради о чистим увредама и недоказаним чињеницама, то јест закључцима изнетим на основу опште појаве у неком друштву.

То што је опште (корупција) не може се без доказа стављати у карактерну особину јавне, или службене личности и не сносити никакве последице због тога. Смисао односа службене и јавне личности потпуно погрешно се тумачи наведеном одлуком Уставног суда. Не може врста обављања посла бити тас на ваги евентуалне кривице, већ стварно чињенично стање. Изношење вредносних судова у наведеном случају било је чисто вређање личности доктора (лекара) а што су нижи судови правилно утврдили. Уставни суд у конкретном случају је пошао  од општег аксиома, као да се овде ради о математичким теоремама,  а не о чистим увредама које је новинар изнео.

Уставни суд је побркао могућност изношења вредносних судова о јавним личностима у вези послова којима се оне баве у односу на приватне личности о којима једноставно не могу писати без одобрења приватне особе. Када се стави у раван могућност писања, која је несумњиво дозвољена о пословима јавне природе, то даље не значи и не оправдава изношење паушалних оцена о квалитету личности без доказа иако су ти послови јавни, односно службени. Вршење послова мора бити константно под лупом јавности, а то никако не даје за право да се без јасних доказа службене особе вреднују од стране новинара а то сада аминује и Уставни суд. Једино суд правноснажном пресудом може утврдити да ли је неко криминално дело извршено или није. Међутим, у нашем примеру Уставни суд изводи опште закључке да новинари могу „комотно“ да вреднују личности које врше јавне функције без последица. Доказ за то је усвојена уставна жалба новинара.

Заиста нечувено. Још једноставније речено, јавност обављања једног посла даје за право новинарима да пишу о начину и ажурности вршења тога посла, а не да се износе вредносни судови о субјектима извршења јавног посла без релевантних доказа. Потребно је дакле константно писати о квалитету вршења јавних послова, а не износити вредносне судове о личним својствима извршилаца јавних послова, без било каквих аргумената.

Навод новинара у тексту као рецимо: „Дијагнозама због којих, после доктора, морају прековремено да раде гробари…“ представља изношење потпуно неутемељеног вредносног суда о личности тога лекара чији квалитет рада и дате дијагнозе могу да вреднују и оцењују други релевантни институти који се баве медицином. Зато је изнети став Уставног суда такође паушалан, као и сама оцена наведеног новинара који се нашао под оптужбом доктора. Нижи судови су боље схватили правну природу наведених вредносних судова новинара, али последња је оцена коју изрекне тај највиши суд и та оцена се мора поштовати.

____________________________________________________________