Trijumf tabloidnog beščašća
I pošto je uhvaćen u laži, Kurir nastavio da se iživljava nad svojom žrtvom.
Piše: Tamara Skrozza
Neistinita priča o Slobodanu Vuksanoviću bila bi strašna čak i da je svaka reč u njoj istinita, jer bivši ministar ima pravo da živi kako hoće. On više ne obavlja nikakvu javnu funkciju, njegovo mentalno ili imovinsko stanje nema uticaja na život građana i građanki Srbije, a to da li je on beskućnik, pijanica, prosjak ili vanzemaljac jeste njegova i samo njegova stvar.
Čak i pristojnom mediju može da se dogodi da pogreši, i to ozbiljno da pogreši.
Može mu se dogoditi čak i da slaže – za to su dovoljni samo jedan korumpirani ili neprofesionalni novinar ili urednik, koji posle svoje laži biva otpušten, kažnjen, pravno procesuiran i slično.
Ali, pristojnom mediju – ili makar onom koji pretenduje na pristojnost, ne može se dogoditi da u jednom danu prekrši sva moguća etička načela novinarstva: da slaže, da bude uhvaćen u laži i da potom tu laž ne samo da ne prizna već da svoje čitaoce pravi budalama.
Listu Kurir desilo se upravo to. U izdanju od 23. januara, kao udarnu ekskluzivu objavio je priču o tome kako su bivšeg ministra Slobodana Vuksanovića „lekari našli kao beskućnika“, koji je osiromašen, zapušten, psihički slomljen, a koji od bruke ne želi da bude smešten u prihvatilište za odrasle u Kumodraškoj ulici.
Vrlo brzo vest je na svom Fejsbuk profilu demantovao pisac Dule Nedeljković koji je rekao da mu je Vuksanović prvi komšija, da je čovek zdrav i prav, da je vedar i pristojan, da se često sretnu na basketu.
Odmah potom, TV Prva i Blic došli su do Slobodana Vuksanovića okruženog studentima na jednom fakultetu. Čovek izgleda kao što je oduvek izgledao, samo možda malo mršaviji nego što ga se sećamo, i sasvim je staloženo i mirno ispričao kako živi, prisećajući se čak i svojih novinarskih početaka.
Do bivšeg ministra stigao je čak i sam Kurir, pa je taj je snimak i objavljen, bez dodatnih komentara i objašnjenja.
Ali odmah potom, na sajtu istog tog Kurira – medija, dakle, koji je na sopstvenom portalu prikazao snimak kojim se pokazuje da je lagao – osvanule su tri nove priče koje „dokazuju“ da Vuksanović ipak jeste beskućnik. Ili, ako baš nije beskućnik, svakako je neko ko je u problemu, ko je zapušten, ko nema novca.
Nastavak teksta možete pročitati na portalu Cenzolovka:
Reči kojima se može opisati ovaj slučaj takozvanog izveštavanja je- samo dno. Od toga dalje i dublje ne može. Pretužan je život u današnjoj Srbiji. A tabloidi lešinare i karavani prolaze …
Jel to neka novost kakvi su nam mediji bedni??? Odgovarace…nikad!!!
Sto kaze Vlade Dimitrijevic (koga ja nesto i ne-mirisem ) ako su nastavnici i profesori u ovoj drzavi prosjaci koga onda oni da uce i cemu…ko ce takvog profesora da ceni…tako da jE bio u pravu…u slucaju Vuksanovica postavlja se pitanje sta obicnom gradjaninu drzava moze da uradi ako ovako prolaze bivsi ministri i drzavnici i ako im se pOdvaljuje svasta…jesmo li svi od reda gradjani trceg reda.Meni konkretno u slucaju Vuksanovica nije jasan MOTIV.
Da se mi ne foliramo, stanje jeste ovakvo kako je opisano ali se onda postavlja pitanje svrhe novinarskih udruženja. Udruženja niti mogu niti treba da uređuju medijsku scenu ali mogu da dekontaminiraju svoje članstvo, pa se tako postavlja pitanje kako je moguće da posle svega što je Kurir do sada objavio Ratko Femić bude član NUNS. Da li je udruženjima važan broj članova ili to da u njima sede ljudi koji bi trebali da reprezentuju novinarsku profesiju?