Tuga duga 20 godina

Piše: Bojana Lekić, novinarka

Nije počelo tog jutra u pet sati. Kao što se nije ni završilo dolaskom beskrajne kolone srpskih prognanika iz Hrvatske. Znamo i kako je počelo i šta je bilo posle. Samo se selektivno sećamo i kad zvanično organizujemo akciju “Da se ne zaboravi”.

I zato je tuga duža od 400 km i zato traje više od dve decenije. Toliko je snažna da u meni nadvladava bes zbog raznovrsnosti i količine nepravde i dominacije licemerja. Bes zbog činjenice da nam ni danas sećanje ne služi za nauk, izvinjenja i pokušaj da učinimo nešto pametnije i bolje, već se priziva iz kontre, kao odgovor na paradiranje tuđeg besrama.

A imali bismo čega da se setimo. Nešto od tog našeg sećanja možda bi pomoglo čak i “umerenoj” Vesni Pusić da shvati da tenkovi nikada nisu golubovi mira, te da je besmisleno utirati put mira vojnim paradiranjem. Nešto bi nam pomoglo da bolje učimo druge iz pouka izvučenih iz sopstvenih grešaka. Ali nam sećanje, izgleda, nije najjača disciplina. Ono nam se danas određuje kao mera patriotizma, baš kao što su nam pre 20 godina kao meru patriotizma određivali ratne pokliče i dodeljivali etikete izdajnika.

“Krajina ti je, draga moja, kao ostavljena žena, j…ena, pa napuštena”, rekli su mi samo koji mesec ranije srpski vojnici na Kordunu, koje je Miloševićeva propaganda u Srbiji pretvarala u neuništive supermene, dok su njegovi komesari razvijali biznis prodajući na terenu oružje neprijatelju, a humanitarnu pomoć svojima. Granicu razdvajanja vojnici su zato zvali Šentilj, po švercerima robe na omiljenom graničnom prelazu. Bilo je jasno da je samo pitanje trenutka kada će se raspršiti mit o Republici Srpskoj Krajini.

Iznenađenja za iole upućene nije, dakle, bilo. Kombinacija kvaziliderstva Miloševićevog pajaca Martića, koji je odbio “Plan Z4”, a da ga nije ni pročitao (sećamo se, čak mu ni naziv nije znao, jer je ćirilično Z čitao kao trojku, pa ga je nazivao “Plan 3–4”) i galimatijas u glavama Miloševića i ratnih lidera Republike Srpske za posledicu su imali stradanja. Ironijom, gotovo najviše Srba.

A kada je do tog stradanja došlo, Milošević je, kao onaj koga su doživljavali kao vođu nacije, beskrajnim kolonama prognanika koje su hrvatske snage usput još i granatirale – zabranio ulazak u Beograd i gradove Srbije. Na Drini su braća braći naplaćivala sokove po dvostruko višoj ceni. Državna televizija nije smela ni da bekne. Za nju se to nije dešavalo.

Mali, “izdajnički” B92 bio je jedan od retkih medija koji je iz minuta u minut izveštavao o “Oluji”, koja je pred sobom nosila tri stotine hiljade ljudi. U ovom slučaju Srba. Mali, “izdajnički” B92 pokrenuo je najveću humanitarnu akciju u koju se uključilo stotine hiljade drugih ljudi. Ne samo Srba. U susret kolonama krenula je najveća kolona taksista koju sam ikada videla. I ti žuti taksiji urezani su mi u mozak kao simbolična žuta traka stradalništva. Ratnog ne više od moralnog i ljudskog. Da se ne zaboravi. Danas kad su neke druge oluje oduvale i taj i takav B92.

**Autorka je bila deo tima Radija B92, koji je 24 sata izveštavao s terena i organizovao prihvat izbeglica. Za ovo izveštavanje ona i Svetlana Lukić dobile su nagradu “Jug Grizelj“ 

Alo