Prethodni članak
U Ljutovnici neprijatelj počiva
Usamljeni krajputaš nadgrobnik ima selo Ljutovnica. U njemu počiva telo vojnika, što u Srbiji nije neuobičajeno. Ipak, ovaj beleg izdvaja se od svih dosadašnjih i jedinstven je na prostoru rudničko-takovskog kraja. Podignut je neprijateljskim vojnicima.
Međa sela Klatičevo i Ljutovnica u gornjomilanovačkoj opštini je regionalni put. Levo, u Klatičevu su vojni magacini. Na desnoj strani, ljutovničkom ataru pripada strugara Nebojše Miladinović. Ispred ove radionice pod vedrim nebom, put vas vodi pravo, pred veliki cer i dvorište Jeremića. Do svoje kuće doveo nas je Radomir Rade Jeremić: „Odavde, od zapisa do crkve u Gornjem Milanovcu ima tačno 6.500 metara. To nije daleko. Kao deca, brat i ja išli smo pešice do škole u gradu. Ovaj cer zapis star je preko 100 godina. Pre njega, bio je još veći, ali se od starosti sam urušio. Tata je zabranio da se seku i skrnave grane. Ta slika detinjstva mi je neizbrisiva. Obradili smo zapis, postavili klupe i stočić za sveštenički pribor. Svake godine na Prve Trojice ovde je litija. Još jedna znamenitost je na našem imanju. Spomenik austrougarskim vojnicima. Po priči Ostoje Jeremića, strica mog oca Dragoslava, tela dva vojnika dovezena su šinskom zapregom, konjima. To je bilo u jesen 1915. godine. Gledao je tada Ostoja kao četrnaestogodišnji dečak da su vojnici sahranjeni bez kovčega nekoliko koraka niže cera. Navodno su poginuli na pravcu Vrnčani–Kalimanići, kod Lokve. Hajde da pogledamo!”
Jak, kupasti četvorovodni stub. Visina ovog piramidalnog obeležja je 135 centimetara. Širina belosivog, mehanički obrađenog kamena 30 centimetara. Sve četiri strane su glatkih, uglačanih površina. Duboki i široki urezi krsta, brojevi u četiri reda slova imaju visinu od 10 do 12 cm. Tekst na nemačkom u prevodu glasi: „Ovde počivaju bezimeni junaci”.
Primetna su oštećenja. Obijena leva ivica stuba i dva slova u trećem redu teksta. Mehaničkim udarom stvorena je rupa veličine dlana, dubine jedan centimetar. Rade Jeremić pričom nastavlja još zanimljiviju sudbinu nadgrobnika:
„Oktobra 1944. godine ovim krajevima prolazila je Istočnobosanska brigada. Jedan mladi partizan videvši na spomenu nemačka slova, naslonio je puškomitraljez na vrljike i opalio kratak rafal. Od siline udara stub je pao unazad. Ležao kamen u travi godinama. Niko od ukućana nije smeo da mu priđe ili pominje ga… Tri decenije posle Drugog svetskog rata, tata Dragoslav, moj brat Dragoljub i ja, uspravili smo ga. Uzeo sam crnu boju i popravio slova. Trag od kuršuma osta. Nije mi jasno, zašto su ovde sahranjeni a ne na mestu pogibije? Možda u povlačenju ili premeštanju svojih položaja, Austrijancima se cer zapis učinio pogodnim za toponim. Obeležje ima hrišćanski znak a sahranjeni su bez kovčega i upisanih imena. Sve je tajna. Septembra 2004. godine došao je austrijski ambasador u Gornji Milanovac. Na starom gradskom groblju, njihovom donacijom obnovljena je spomen-kapela austrougarskim vojnicima iz Prvog svetskog rata. Pokazao sam sekretaru njihove ambasade fotografije spomenika u Jeremićima. Rekoh mu da Srbi nisu varvari kakvim nas zamišljaju i u svetu prikazuju. Bio je iznenađen mojom pričom o nadgrobniku. Više se niko iz ambasade nije javio. Sve ostaje istorijska zagonetka.”
Dok smo se spremali za povratak, naš domaćin je poklonio Muzeju rudničko-takovskog kraja knjigu „Šumadinci roda zatočnici”, profesora Ćira V. Milića. Darovani smo jednom vrlo dirljivom i očuvanom crno-belom fotografijom koja je poslata iz beogradske vojne bolnice u Ljutovnicu, 16. jula 1913. godine. Izuzetnim krasnopisom (guščjim perom i crnim mastilom), ranjeni sin Dragomir Jeremić piše majci Joki:
„Draga majko, kad će rane da prebole i kad će doći i taj sat da opet majko Tebe dođem u prijateljski zagrljaj”…
Dragomir je preboleo rane Balkanskog rata. Posle albanske golgote i okončanja prvog svetskog oružanog sukoba, umire 1918. godine od posledica španske groznice.
