U Srbiji vlada kriminal

U Srbiji nije na vlasti ideologija već kriminal. Kriminalu je potreban politički zaštitnik, naročito onda kada je reč o organizovanom kriminalu. Organizovani kriminal je fenomen koji ne može postojati bez suštinske saradnje sa državom. Posle dužeg perioda takve “saradnje”, razlika između zvaničnog državnog aparata i organizovanog kriminala se izgubila. To je odnos simbioze, preplitanja, suživota, nalik na južnoameričke modele Meksika ili Kolumbije gde je šverc droge bio (i ostao) državni posao i značajna privredna grana.

Iako su građani svesni da žive u košmarnoj kriminalnoj državi, ne postoji potpuna spoznaja porekla i načina funkciosanja problema. Razlog za to jeste jednim delom kontrola medija i određene geopolitičke okolnosti koji omogućuju funkcionisanje kriminalne hobotnice. Najnovija ilustracija suštinskog oslonca režima u Srbiji na kriminalce je mobilizacija sitnih narko-dilera, reketaša iz tzv. navijačkih grupa da prave bakljade i skandiraju parole SNS-a za vreme policijskog časa. Na tome svako može uvideti da državni aparat štiti kriminalne grupe odnosno da su oni danas u Srbiji “ista firma”.

Kriminalna organizacija u zemlji je jedna. odnosno samo jedna sme postojati. Radi se o narko kartelu, koji se bavi transportom heroina, marihuane i kokaina u Evropu. Prihodi ove organizacije se na godišnjem nivou mere milijardama evra koje se najčešće peru fiktivnim uslugama, ulaganjem u nekretnine i građevinarstvo, kladionice i fudbalske transfere. Za vreme vanrednog stanja bili smo svedoci da su se kladionice poslednje zatvorile a prve otvorile za rad (bez ikakvog sporta za klađenje) dok građevine nisu stajale sa radom ni jednog dana.

Heroin dolazi Balkanskom rutom preko Avganistana, Turske, Bugarske, Kosova do Srbije. Tu se kao bitna izdvaja oblast severa Kosova. neuređene oblasti gde se ne primenjuju nijedni zakoni – niti Srbije niti Kosova. Šverceri sa tog prostora su postali nezaobilazni faktori političkog života u Srbiji; njima se opraštaju krivična dela, skrivaju se od međunarodnih poternica itd. Oni su vladari tog prostora, kontrolori alternativnih prelaza i gospodari tamošnjeg života i smrti. Podrazumeva se da posao transporta heroina iz Kosova do Srbije zahteva saradnju Albanaca i Srba koji su u tom poduhvatu upućeni jedni na druge, partneri u zločinu. Politika naravno ne sme da utiče na posao, iako ponekad mora da se odglumi nacionalna mržnja. Da bi se na miru uživalo na jahti Bedžeta Pacolija, potrebno je nekada naći žrtvu poput Marka Đurića koja će da dobije po nosu tako što će ga vezanog i prebijenog prošetati ulicama Prištine. U suštini to je farsa za naivne.

Sever Kosova je takođe tranzitna tačka za marihuanu iz Albanije gde se proizvodi u sve većim količinama. Kada se ima u vidu značaj severa Kosova za tranzit droge i koristi koju od toga imaju zvanični i kriminalni krugovi iz Tirane, Prištine i Beograda, vrlo je verovatno da će ova oblast kroz neki oblik pseduautonomije sačuvati svoju “prestižnu” divljinu i uređenost, nalik Pridnjestrovlju (Transnjistriji) – raju za šverc cigareta za celu Evropu.

Što se tiče kokaina, tu je stvar dosta zanimljivija zbog uticaja na zvanični Beograd. Ono što se danas naziva kavačkim klanom je organizacija koja je postavila svoje ljude u vrh srpske policije i pravosuđa. Međutim samo ime ove organizacije, nazvane po jednom kotorskom selu, je dobro smišljena prevara jer namerno upućuje na pogrešan zaključak. Radi se u stvari o istoj onoj organizaciji iz devedesetih koja je tada stvorila kanale za šverc cigareta preko crnogorskih luka i Srbije do zapadne Evrope.

Posle 2000. godine se više ne prenose cigarete tim kanalima, već kokain dopremljen iz Južne Amerike gde 1kg kokaina košta oko 5000 evra dok po izlasku iz Crne Gore i Srbije vredi minimum 20.000 EUR. Da li se ova organizacija zove surčinski klan, klan Darka Šarića, Luke Bojovića, kavački ili škaljarski, podgorički ili beogradski je nebitno. Govorimo o istom projektu, koji ponekad ima svoje unutrašnje sukobe.

Političari koji su se sukobili sa ovom organizacijom su ili ubijeni poput Đinđića ili su ostali bez vlasti poput Borisa Tadića koji je nakon sukoba sa klanom Darka Šarića izazvao veća ulaganja u opoziciju koja ga je 2012. godine smenila.

Kokain još uvek ne uspeva u Srbiji, a teško bi to pošlo za rukom i da je Jovanjica nastavila sa radom, tako da on mora da dolazi preko mora odnosno pomenutih crnogorskih luka. Kao i u slučaju sa severom Kosova, neophodna je saradnja dve države, Crne Gore i Srbije, da bi se transport omogućio. Takođe je potrebno nekad odglumiti politički sukob radi zaluđivanja siromašnog i frustriranog naroda, ali biznis ne sme da stane. Kada bi crnogorski deo kartela naišao na objavu rata od strane države Srbije i kada bi se presekli kanali transporta, od čega bi se podelile plate građanima Crne Gore? Jasno je da se takva promena stava Srbije iz ugla Podgorice ne sme dozvoliti.

To objašnjava.i višedecenijsko investiranje Podgorice u srpsku politiku. Pomaže se naravno “bratska” vlast u Beogradu ali se pomaže i ona opozicija koja ima zadatak da spreči stvarnu promenu vlasti u Srbiji. Ovo može da objasni fenomen opstajanja u politici Nenada Čanka, Čedomira Jovanovića i sličnih kandidata kao “Srbije 21” koji se permanentno bave odbranom Podgorice od izmišljenih državnih udara iz Srbije, po njima finansiranih iz Rusije (odakle drugo naravno).

Tu je takođe čitav bataljon tzv “građanskih intelektualaca”, nevladinih organizacija koje se bave ljudskim pravima svuda u svetu osim u Srbiji i Crnoj Gori i koji pod plaštom kritike veliksrpskog nacionalizma imaju zadatak da čuvaju status kvo u odnosima Podgorice i Beograda. Takođe, verovatno je da mnogi od ovih intelektualaca i veruje u ideje koje pronose ali su svesno ili nesvesno upregnuti u mašinu za kontrolu javnog mnjenja u korist organizovanog kriminala. Mnogi govore da je spona ovih kvazi-političkih individua Vladimir Beba Popović.

Količne zaplenjenog kokaina u Srbiji i Crnoj Gori su prosto smešne u odnosu na količine koje se od ove organizacije zaplene u svetu. Tako je 2009 godine u čuvenoj operaciji Balkanski ratnik kod Urugvaja, zaplenjeno preko dve tone kokaina, dok je za tu istu godinu crnogorski MUP zaplenio celih 1 kg kokaina, a sledeće 4 kg. U Srbiji se i danas prosečno zapleni samo oko 20 kg kokaina godišnje. Prošle godine u Filadelfiji je zaplenjeno neverovatnih 20 tona kokaina a na čuvenom Titovom školskom brodu Jadran u Tivtu, vlasništvu Vojske Crne Gore, pronađeno 50 kg kokaina. Ostale zaplene poput 807 kg kokaina iz Venecuele ili dve tone kokaina iz Perua pokazuju da je posao sve veći i da ovdašnje organizacije postaju uticajne i na globalnoj narko sceni. Takođe se više nego jasno pokazalo da lokalne policije ne samo da se ne bore protiv kriminala već su upravo deo te iste strukture.

Srbija i Crna Gora su zaista dva oka u glavi. Jedna kriminalna organizacija ne može bez druge tako da je to u stvari jedna struktura sa istim interesima i istom logistikom. Kad sve ovo zapadne obaveštajne službe dobro znaju, odnosno da budem precizan kada to CIA zna, zašto se to toleriše i dopušta? To je izuzetno dobro i važno pitanje. Američki interesi na Balkanu se dobro znaju: da se likvidira ruski uticaj na Balkanu, da se NATO proširi i da se zemlje Balkana naravno ekonomski i politički kontrolišu. Kada bi se želela demokratija ne bi se onda podupirali diktatori koji vode narko karteli više decenija. Bitno je samo da vode svoje zemlje u željenom pravcu a demokratiju po njima još nismo zaslužili.

Da bi se obezbedila vlast diktatora po meri SAD mora postojati određena ekonomska stabilnost zemlje, a zna se da ni Crna Gora ni Srbija nemaju više šanse da izvozom nečega, osim droge (u slučaju Srbije i oružja) obezbede priliv novca u zemlju. Poljoprivreda je uništena, zemlja je prodata strancima kao i sve drugo- izvori vode, banje, aerodrome, banke i tako dalje. Ekonomska nestabilnost je opasnost za ostanak diktatora na vlasti. Dopuštanje režimima u Crnoj Gori i Srbiji da se bave transportom droge je od suštinske važnosti za očuvanje na vlasti “njihovih kučkinih sinova” koji im servisiraju političke interese u regionu. Kada su Frenklinu Ruzveltu predočili kakav je brutalni tiranin postao Somoza Garsija iz Nikaragve, on je na to rekao: “Somoza je kučkin sin ali je naš kučkin sin”. To pravilo je kasnije važilo čak i za fašističkog generala diktatora Španije, Franciska Franka i slične umetnike poput Pinočea iz Čilea, Mezu iz Bolivije, Videlu iz Argentine, Suharta iz Indonezije i za čitavu plejadu kleptokratskih severnoafričkih diktatora palih u Arapskom proleću.

Kriminal drži u šaci države Srbiju i Crnu Goru i sve njihove institucije – to je stanje stvari. Legalna promena vlasti preko državnih institucija preko izbora je nažalost nemoguća. Takođe je naivna i neosnovana pretpostavka da će se promenom spoljnopolitičkih okolnosti doći do promene vlasti. Ucenjene krpe bez integriteta imaju zadivljujuće dug rok upotrebe. Možda je zaista tačno to da su male bivše jugoslovenske republike nemoćne da steknu maker delimičnu ekonomsko-političku nezavisnost; možda je to jedino bilo moguće unutar zajedničke države.

Promena je jedino moguća onako kako inače diktatori odlaze sa vlasti. Da postoji miran način da diktator ode sa vlasti, istorija bi ga poznavala. Međutim, to podrazumeva žrtve za koje je pitanje da li trenutna opozicija u Srbiji i Crnoj Gori ima hrabrosti da ih plati i da istraje u borbi.

Advokat Vladimir Todorić