Uloga Farčićevih patika u svetskoj revoluciji

Piše: Aleksandar Ostojić, KOŠ magazin

Borac je u Čačku pobedio Crvenu zvezdu. Nikakvo čudo! Nekad bi ovo bila normalna vest, danas je srpska senzacija. Jedan mali klub pobedio je veliki evroligaški tim… Da li je to baš tako „mali“ klub?

Borac iz Čačka je srpski Džordžtaun!

Pa to je svetski košarkaški fenomen, koji je iznedrio tolike asove ovog sporta. Jasno mi je, mnogi to ne znaju, ili su zaboravili. Preporučujem im da na istom ovom sajtu pročitaju fantastičan feljton o Radmilu Mišoviću, koji je napisao profesor Marković. Nećete zažaliti, verujte mi.

Nekad, u vreme stvaranja one generacije „bićemo šampioni sveta“, i u vreme oko i posle istoimenog filma, važilo je sveto pravilo: „ko nije opr’o ruke u Moravu – nije šuter“. Pa su tako u hladnoj Moravi „oprali“ ruke najveći šuteri u istoriji naše košarke. Da li da nabrajam dalje posle imena Dragana Kićanovića, Radmila Mišovića i Željka Obradovića?

U toj kultnoj Moravi su ruke oprali i Mirko Drobnjak, Slobodan Purić, Predrag Katanić, Slobodan Koprivica, Vladimir Androić, Radivoj Živković, Radisav Ćurčić, Marko Ivanović, Uroš Tripković, Tadija Dragićević, Branko Jorović… Sve sami Čačani. A na obali Morave pravili su im društvo jedan Haris Brkić, Zoran Erceg, Miloš Teodosić, Dragan Labović, Duško Savanović, Aleksandar Rašić, Miroslav Raduljica… Pa to je istorija jugoslovenske i srpske košarke!

Nisu baš svi prali ruke i bili fantastični šuteri, bilo je i onih koji su čačanskoj košarci dali svojevrstan pečat univerzalnosti. Kao, na primer, Josip Farčić, simpatični gorostas koji je u šezdesetim godinama prošlog veka, kad je to bilo nezamislivo, zamenio uniformu oficira Vojske Jugoslavije košarkaškim dresom. Bio je to šok za sistem otprilike kao pre nekoliko godina kad je čuvena Helena Vuković, oficir(ka) Vojske Srbije, promenila pol.

Simpatični Fare je igrao u Partizanu, u prvom timu u vreme kad sam ja bio u juniorima tog tima. Bila je to – ako nekog zanima – generacija Žarka Zečevića, Gorana Latifića i Ratka Kaljevića – a trenirao nas je legendarni Branislav Rajačić Rajče. Igrali smo na betonskim terenima na Kalemegdanu, a zimi smo trenirali u vojnoj gimnaziji u Humskoj, i u sali na samom stadionu JNA. Za utakmice bi nam donosili dresove, inače patike i opremu za trening mogli smo samo da sanjamo. Dovijali smo se kako smo znali, pa kad neko blizak ode u Italiju naručivali bi patike „superga“. Ko ih je imao taj je već bio 50 odsto bolji od ostalih.

Nažalost, niti sam bio talentovan kao Latifa i Zeka, niti sam imao rodbinu koja je putovala u Italiju. Ali sam zato imao najveće stopalo u juniorskom timu Partizana. Broj 47. Za mene nije bilo patika – sve dok iz Čačka nije došao „pukovnik“ Farčić. Kako bi on iscepao neki par patika, tako bi one pripadale meni, jer su svima ostalima bile velike. Oh, kako sam zavideo onima koji su nasleđivali patike Miška Čermaka ili Bate Jelića! Faretove patike su mi dolazile em iscepane, em prevelike. Nosio je broj, valjda 50, pa sam morao da guram neke krpe u njih da mi budu taman. Nisam bio među najboljim igračima tog juniorskog sastava, ali sam jedini mogao da zakucam. I to sa dve ruke. Pa su me pre utakmica, dok se zagrevamo, puštali da zakucavam da plašim protivnike. Možda su se i plašili, ali svakako nisu znali da sam skakao u pocepanim Farčićevim patikama u koje su bile nagurane krpe.

Sigurno da današnji klinci, čiji roditelji plaćaju 50 evra mesečno da bi oni trenirali, ne mogu zamisliti ovu situaciju, ali to je jedan kamenčić u mozaiku stvaranja nekadašnje jugoslovenske košarke. U kojoj je Čačak bio ugaoni kamen.

Sećam se da sam mnogo godina kasnije, kad sam već radio kao novinar, bio na Evropskom prvenstvu u Atini 1995. To je ono legendarno prvenstvo kad smo pobedili Litvaniju u finalu. A mnogo pre finala domaćini Grci su organizovali košarkaški turnir na kome su učestvovali samo novinari. U našem, jugoslovenskom timu, bio je jedan dežmekasti momak za  koga sam mislio da ne ume da trči. Kad je taj počeo da trpa! Sa svih pozicija, ne može da promaši. Bio je to moj dragi kolega Dejan Kolaković. Naravno – Čačanin.

Ma, ni ovi današnji Čačani nisu za bacanje. Eto, imaju jednog reprezentativca Srbije, Iliju Đokovića, koji čak nije ni igrao protiv Crvene zvezde. A boje grada na Moravi branili su rođeni Čačani Marko Marinović, popularni Malina, Nikola Pešaković i Uroš Čarapić. Uz njih je bio Užičanin Dušan Kutlešić, Leskovčanin Miloš Dimić… „Južna pruga“, „ibarska“, sve to „opralo ruke u Moravi“, i nastavilo da piše košarkašku istoriju ovog grada.