Urbanizam na čačanski način

Ако је неко помислио, на основу наслова да ћу говорити о плажама, Копакабани, лепим девојкама Бразила, кафи или фудбалу, мораће да погледа бразилски филм “Одреди смрти-Б.О.П.Е“. Ако мало шире сагледамо, видећемо да постоје велике сличости између ова два града, државе – лепе девојке, познати спортисти, прелепи предели, сјајни људи, али постоји и друга страна медаље у оба случаја, а која у случају  Чачка постаје препознатљивија страна, јер је постао град који је први по  стопи самоубистава у земљи, а вероватно и у Европи, град одбојан за младе људе, град музичке и културне загађености, град где је корупција привредна делатност. У поменутом филму је одлично описана слика чувених бразилских “фавела“ – ужасна урбанистичка места(мада,ту нема ни трага од урбанизма), где људи живе једни другима на главама, без уређене инфраструктуре, без једног квадрата заједничких, социјалних површина, мада је присутна значајна инетрактивност међу становницима. Не кажем да је због овога присутна огромна стопа криминала, убистава и самоубистава, тоне дроге и војног наоружања у овим насељима, али свакако да није случајност да се овакве друштвене патолошке појаве јављају увек у оваквим и сличним насељима широм света.

Чачак (и Србија) је одавно кренуо стопама бразилских фавела. Додуше, на неки свој начин. Непостојање блоковских насеља, уситњенe парцеле са неугледним зградицама без трага зеленила на својим парцелама, анархичност у градским визурама и уређењу простора, уништавање градских слободних простора и градитељског наслеђа, непостојање, или изигравање контекстуалних параметара,  одсуство контекстуалне, или било какве архитектуре у новоизграђеним објектима(граде се искључиво објекти “за сваки дан“, у најбољем случају), подилажење жељама “инвеститора“,што често подразумева кршење основних начела струке, злоупотреба средстава од инструмената уређења и управљања грађевинским земљиштем, и многе друге урбанистичке патолошке појаве обликују јединствен и оригиналан стил код нас који можемо назвати – чачанске фавеле. 

Зашто да поштујем окружење и јавни интерес, ако могу да наручим услове изградње према свом интересу, и тако нагрдеим једну од најлепших улица у Чачку!

Урбанизам у Србији, а нарочито у Чачку је потпуно неспремно дочекао прелазак из социјализма у капитализам. И док се урбанисти уређених   земаља, мање или више успешно боре и обуздавају  силовите налете крупног капитала, овдашње власти, поред анестезираних урбаниста, не успевају или не желе да обуздавају приватни капитал, а који је притом далеко од крупног.

Када наручивање услова за изградњу није реално, изигравање истих је најефикасније решење (читај-нагрђивање архитектуре и значајних амбијенталних вредности града)

Док је у уређеним градовима, приватни капитал укроћен и усмерен, код нас се он појављује као предатор, па нам због тога град из године у годину све више личи на поменута бразилска предграђа. Наравно, не треба гајити илузију да је урбанизам у социјалистичко доба био идеалан, далеко од тога. Бројна дивља насеља, пре осталог, само су један од многих реликата тог времена, али најбоље илуструју сву погубност сузбијања приватног капитала, као и “нормативног“урбанизма, односно социал-утопијског погледа. Његова(приватни капитал) поновна обнова била је неопходна и чинила се као спасоносно решење; барем у теорији. Међутим, оно што се десило у Србији деведесетих, а нарочито после 2000.год. никако се не може окарактерисати пожељним. Док је током овог првог поменутог периода, срећа у несрећи било то што се мало градило, па се није десила превелика непоправљива штета, код овог другог периода приватни капитал је био у улози помахниталог, необузданог предатора на градове и градски простор. Неолиберализам се у Србији појавио кроз свој најгори облик, у пуном обиму, па је тако и уређивање градова било на “менију“ овог економског викара постмодерне, епохе коју Србија никако да излечи. Све то под изговором максимизације профита и закона слободног тржишта, јер како кажу – тако је свуда у свету. (прим.аут. – помодарство је једна од најпојавнијих одлика малограђанштине, чију бих етикету залепио протагонистима ове теорије о потпуно слободном тржишту, и “како то мора, јер је тако у свету“). У крајњој линији, та максимизација није спорна, али када би била обуздана, када не би била неограничена, када би однос друштвеног и приватног интереса био разумно избалансиран. Али на делу имамо управо затирање свих друштвених, и урбанистичких вредности које нам је оставио период премодерне и модерне (прим.аут-далеко од тога да су ове епохе била сјајне, нарочито епоха модерне, али се не могу порећи многе вредности које су оставили иза себе).

Још један од бројних примера нарушавања амбијенталних вредности и значајног градитељског наслеђа!

У Чачку је еволутивни процес, прерастања једне паланке у озбиљан град веома спор и траје већ деценијама. Далеко од тога да су ови редови у служби блокаде изградње града, напротив. Она је неопходна, али оваква капиларна, а стихијска изградња каква је присутна у Чачку, и другим градовима, је, мало је рећи, непожељна. У Чачку је,  тренутно , на делу затирање последњих трагова позитивног урбанизма.  Рушење свих начела и суверенитета струке, занемаривање општег и јавног добра, писање закона и планова, и тумачење истих према наруџбинама урбопрофитера главни су елементи механизма на којима почива данашњи урбоцид, како у Чачку, тако и у многим градовима Србије. Зелене површине и други слободни простори су омиљени плен овдашњих “скоројевића“, ткз. успешних бизнисмена, који су спремни зарад минималне разлике у заради, у односу када би тај објекат градили на месту трошних кућица у граду где би морали да понуде нешто за компезацију, да униште свако дечије игралиште, сваку парковску површину, сваки крајолик. Не треба гајити илузије да ће се они, уз помоћ својих приватних политичара, представника власти, зауставити када потроше ово мало преосталих слободних површина у оазама уређених насеља; одмах затим, на ред долазе преостале парковске површине, тргови, платои… Једноставно речено, неолиберални капитализам је показао своје право лице и на пољу урбанизма.

Случај “Калуђерице“, или како је када је власт ненародна

Насеље “Калуђерице“ је једно од чачанских оаза блоковских насеља, отвореног типа, који има скоро све услове за квалитетно становање (прим.аут.-имао би све да су визионери из социјалистичког периода предвидели да ће људи једнога дана возити кола, односно паркирати, и да се енергије не сме расипати) – добру инсолацију и проветреност, функционалне станове, потребне зелене, и друге слободне површине неопходне за социјализацију људи, итд. Према ГУП-у Чачак, зелене површине на територији Чачка су испод пожељног минимума, нарочито у централним реонима града, а нова решења нису понуђена, шта више, те површине ће се још више смањивати због лоших планова нижег реда. У таквој атмосфери, свако одговоран ко заиста води бригу о граду, његовом простору и друштвеном интересу би заштитио преостале површине овог типа. Поред тога, морао би да усмерава капитал у изградњу делова града поред којих нас је срамота да прошетамо са гостима из других градова, а свакако не би смео да дозволи преизграђивање, тачније уништавање већ формираних, притом и лепих архитектонско-урбанистичких композиција који су иначе права реткост у Чачку. Наравно, како то обично бива и како је већ написано, у неолиберално доба закони и подзаконска акта се доносе пре свега у интересу приватног капитала, често унапред наручени од од истог, занемарујући јавни и државни интерес и маргинализујући струку. Тако је и у овом случају ресорни закон, противуставно(прим.аут.-субјективан утисак) онемогућио станаре овог блока да остваре право на земљиште за редовну употребу(земљиште око зграде, прилази, паркинзи и др.), односно град је добио на поклон сво земљиште у овом блоку, изузев оног испод објекта(које је иначе веома корисно). Тако је град постао дејуре власник, иако су дефакто то станари који га деценијама одржавају и користе. Ако претпоставимо да је законодавац имао најбољу намеру, тј. да се од тог земљишта, рецимо направи неки друштвени, социјални садржај који би могли да користе и грађани ван овог блока, што јесте био случај, да ли то значи да град треба да злоупотребљава тај поклон, и цепајући парцелу део по део продаје га приватном, углавном “буразерском“ инвеститору, и тиме неповратно уништавајући услове становања аутохтоних станара, и не само њих већ, посредно и целог града преизграђивањем парцела и кроз уништавање преосталих зелених и слободних површина?! Надлежни не виде ништа лоше у овој афери, машући папирима који, наводно доказују да је све у складу са законом. И ту је можда и највећа трагедија! Трагедија, јер своде овај проблем на фискал и администрацију! Можда ни то није случајно, јер у мору административно-правних магли и рупа не може да се види суштина проблема, овде изложена, или што би народ рекао – не видиш дрво од шуме.

Потпуно је јасно, и разумљиво да градски оци, који немају суштинског разумевања за културу у граду, нити образованости, неће имати разумевања ни за архитектуру као темељној области културе и уметности и уопште приказа културног и духовног стања у граду, нити за урбанистичку, и земљишну политику као цивилизацијску праксу производње простора и градова, али је трагично да они буду сведени на фискал и на административну делатност. Стога, не треба да чуди обимна музичка, визуелна и духовна загађеност јавних простора у граду. Као ни то што се у Чачку није саградио ниједан објекат озбиљније архитектонске вредности од “демократских промена“, тачније, постао је стовариште грађевинских облика. Истини за вољу, и пре тога Чачак не може избројати завидан број поменутих објеката, нарочито у периоду послератне модерне, чији образац може створити једино утилитарне и материјалне вредности, а ретко и истинске архитектонске вредности.

Уместо закључка – неопходно је(поред осталог)што пре подстакнути рад “јавних интелектуалаца“ које су постмодерна, и нарочито неолиберализам, системски истребили и скрајнули. Као што нас је модерна отуђила од Бога, тако нас и постмодерна отуђује од државе и здравог разума. Они не трпе друштвену и стручну критику; све је релативно, не постоје универзалне истине, све је могуће и све је дозвољено. Томе су значајно допринели и нечасни бракови између струке, приватног капитала и политике. Многи инжењери напуштају своје позиције са факултета(кажу да су идеалистичке и нереалне) и стављају се у службу поменутог предатора(неки су на то натерани из егзистенцијалних разлога, а неки су једноставно предодређени за тако нешто, најчшће због недостатка талента за стварање вредних дела). Потписник ових редова не намеће себе као “јавног интелектуалца“, далеко од тога. Пред њим тек предстоје године изучавања, стварања и учења. Ово је само крик младог архитекте који не може да поднесе бучну тишину струке и интелектуалаца у Чачку, ово је генерацијски крик омладине која одраста у атмосфери сатирања свега што није лични, приватни интерес, уништавања заједнице и интереса заједнице, тривијализовања и релативизовања свих здравих вредности, од културе до религије. Ово је крик многих жртава неолибералног капитализма.

Аутор је члан Главног одбора Српског покрета Двери

_______________________________________________________________