Prethodni članak
Ваздух као роба и шта нам је, конкретно, чинити
Аутор: Ђорђе Шипетић, мастер инжењер архитектуре, потпредседник ГрО Двери Чачак
_____________________________________
Чачани деценијама удишу лош ваздух. Још 2018. г. сам тврдио да је квалитет ваздуха у Чачку један од најгорих у земљи али сам, нажалост, остао усамљен у тој тврдњи. Тек са појавом „Air Visual“ апликације у фебруару 2020. г, који нам је дао праве податке о аерозагађењу, Чачани постају свесни квалитета ваздуха који удишу.
Међутим, ова чињеница је постала плодно тло за разна конспиролошка размишљања, понекад и виртуелни лов на вештице, а све због слабог или никаквог познавања ове материје. Стога је прекопотребно, тачно дефинисати узрочнике оволике загађености. Пошто се доста произвољно говори о извору загађења, треба видети шта о томе кажу најкредибилније особе и установе.
Климатолог, др Владимир Ђурђевић, проф. Физичког факултета УБ, разбија заблуде и образлаже како чак око 70% аерозагађења потиче од термоелектрана и већих индустријских постројења, а свега 5-10% од саобраћаја.[1] Остатак чине индивидуална ложишта, мање топлане које раде уз помоћ мазута и други локални загађивачи (паљење стрњике и сл.). Другим речима, држава, тј. актуелни режим и ЕПС су највећи тровачи ваздуха.
Иако би представници власти оповргли ове тврдње, стручна јавност зна да разна ложишта која емитују ПМ честице нису једини извор ПМ честица. Конкретније – оксиди сумпора и азота који се емитују из термоелектрана, у каснијем поступку партикулације прелази у форму ПМ честица. То су тзв. секундарне ПМ честице и, према неким иностраним истраживањима (домаћа не постоје), они чине чак до 70% укупних ПМ честица. Идеални услови за овакву хемијску трансормацију је повећана релативна влажност, изостанак сунчеве светлости и ветрова. У таквим условима количина ПМ честица нагло скочи и зато постоји толика концетрација ових загађујућих материја.
Ако се томе дода чињеницa да ТЕ без икакве контроле испуштају поменуте гасове у вишеструко већим количинама од дозвољених, као и податак да ТЕ у Србији, у последње време, користе изузетно лош квалитет угља – пре свега лигнит (богат сумпором), са немалим количинама јаловине – онда постају јаснији разлози за овако лошу слику.
Примера ради, све ТЕ у Србији, Македонији, Црној Гори и БиХ загађују више него преко 200 ТЕ из Европе. Треба додати да европске ТЕ такође користе угаљ али су све оне опремљене постројењима за одсумпоравање, односно постројењима која спречавају емитовање гасова (и даље претварање у ПМ честице). Једно овакво постројење кошта 200-400 милиона евра али државном руководству је прече да плати 600 милион евра за пренос Премијер лиге или чак 900 милиона за национални стадион.
Према израђеном Програму заштите ваздуха у Републици Србији за период од 2022. до 2030. године[2], једна од основних мера наводи се неопходност набавке чак осам оваквих система: шест постројења у ТЕ и два НИС-ова постројења у Новом Саду. Према истом програму, наводи се да би само једно овакво постројење смањило смртност, изазвану загађеним ваздухом, за чак 2500 на годишњем нивоу. Овај квалитетно израђен програм још није заживео, јер се још увек не назире његова имплементација.
Други битан фактор који објашњава зашто је јавност често у заблуди јесте тзв. динамика атмосфере. У оквиру тропосфере постоји један издвојен слој у коме се одвија све што утиче на квалитет ваздуха. Стручној јавности познатији као „планетарни гранични слој“. Његова висина је око 1km, осим зими када се због временских услова и температурне инверзије смањи на свега 200-300 метара, или мање. Тако се сво загађење које произведемо и које је било распрашено на километар висине, сада сабијено у свега 200 m висине. Као што није исто пушити цигарете у малој соби или у хали, исто тако се и концетрација аерозагађења мења са смањивањем запремине овог слоја. Ово је одговор на питање зашто лети није загађен ваздух када ТЕ такође раде али и зашто је аерозагађење веће увече и ноћу него преко дана.
Свему овоме треба додати да Чачак има додатну невољу због географских прилика јер се налази у котлини, окружен са три планинска масива, без изражајних ветрова, великим бројем возила по глави становника, паланачки изграђен са огромним бројем индивидуалних ложишта и веома лошом саобраћајном матрицом. При том, не треба занемарити немали удео локалних загађивача као што су котларнице неких јавних установа и компанија.
Све наведено није имало за циљ да обесхрабри нас обичне смртнике, јер прва помисао читаоца би била – шта ми ту можемо када је решење код државних органа. Истини за вољу, локална самоуправа нема ингеренције са којима би могла да утиче на рад ТЕ али свакако може да утиче постојећу концетрацију ПМ честица у Чачку, као и на локалне емитере примарних ПМ честица.
Али, да кренемо редом, шта Чачак све може да уради:
- Строга инспекцијска контрола свих локалних ложишта и озбиљне казне за оне који користе недозвољене материје за огрев. Такође, прописати тачно коју количину полутаната смеју да испусте. Можда оваква ложишта немају капацитет да загаде ваздух у целом граду али свакако доприносе укупној слици, а, у свом радијусу, драстично доприносе аерозагађењу.
- Додатна, много већа стимулативна средства за промену система грејања, са чврстог горива на алтернативне облике грејања, као и изолацију објеката како би смањила потрошња енергената. Досадашња средства су недовољна и неће ништа суштински променити, док се субвенциоисање изолације објеката уопште не спроводи.
- Урбанистичке интервенције у граду:
- Урбане мини шуме – мање површине са густо сађеним али пажљиво и циљано одабраним врстама. Раде се према концепту тзв. Мијаваки методе – настала у Јапану и распрострањена је широм Европе и света. Природно-математички факултет у НС је закључио следеће: „Истраживања показују да овакве зелене површине производе многоструко већу количину кисеоника, значајније врше апсорпцију загађујућих материја. Ово су шуме које брзо расту због начин гајења и оне се много брже успостављају, а бенефити се могу видети већ кроз две или три године“.
„Једно истраживање говори управо о подигнутој урбаној мини шуми у школском дворишту у Холандији. Након садње су научници наставили да прате здравље деце и фреквенције алергија које се јављају код њих пре и након успостављања овакве једне зелене површине у школском дворишту. Наравно, разлике су драстичне“.
Хајде, најпре, да их посадимо у свим школама и вртићима.
- Урбани вентилациони коридори – идеја настала у Немачкој али је Кина земља која је највише примењује. У региону, само је Сарајаво применило неке конкретне мере.
Представљају подручја опсежног струјања ваздуха близу тла које се одвија у одређеном правцу и ширини. На овим коридорима за усмеравање ваздуха врши се процес хоризонталне измене ваздуха уз услов ниске храпавости (без високих зграда, само вегетација). Пожељно је да вентилациони коридори буду праволинијски или благо закривљени са релативно великом ширином (уколико је могуће више од 50 m). Најважнији фактори који утичу на урбану вентилацију су вегетација, архитектонски распоред објеката, топографија и распоред саобраћајне инфраструктуре.
- Зелена инфраструктура – развијена, повезана мрежа мултифункционалних зелених простора који чине јединствен екосистем. Врло слична вентилационим коридорима али нема толики капацитет за измену, тј. струјање ваздуха, колико има на укупну микро климу у граду.
Све ове мере захтевају одређено време и не тако мала улагања, што значи да прве резултате можемо очекивати тек за неколико година. На крају, као што је већ речено, кључ је код државних органа, град може само да ублажи последице.
[1] Др Владимир Ђурђевић, reri.org.rs/zagadjenje-vazduha-i-sekundarne-cestice и https://www.youtube.com/watch?v=sZpNItdOzio
[2] Сајт Министарства заштите животне средине
