Večiti ponavljači

d trenutka kada su se Srbistanci otreznili od „revolucionarnog zanosa”, pa je i neizlečivim optimistima postalo jasno da onim kojima su onog petog oktobra pre osamnaest godina poverili svoju i sudbinu svoje dece ni na kraj pameti nije da od Srbistana naprave Srbiju, gde god da se okreneš čuje se gunđanje. Gunđaju žrtve tranzicije, gunđaju penzioneri, gunđaju mizerno plaćeni radnici, gunđaju studenti pod teretom “besplatnog školovanja. Gunđaju…

Oni gunđaju, a vlastima puca prsluk. Jedino se prosvetni radnici kao nešto gicaju što kod srbistanskih vlastodržaca, ovih sadašnjih kao i onih prethodnih, takođe izaziva već pomenuto pucanje prsluka, jer su protesti i štrajkovi prosvetnih radnika vremenom postali nezaobilazni vesnik jeseni, poput opadanja lišća ili seobe lasta u toplije krajeve.

U skladu sa tradicijom i nova školska godina započela je, nečim što se naziva štrajk prosvetnih radnika potvrdivši da su srbistanski učitelji i nastavnici u suštini loši đaci. Da uprkos obrazovanju koje poseduju nisu u stanju da uklavire da je poštovanje nečega što se naziva zakonskim štrajkom, odnosno skraćivanjem časova, u zemlji u kojoj država svakodnevno krši sopstvene zakone predstavlja bežanje od realnosti. A realnost je da se sindikalna svest srbistanskih prosvetnih radnika, bez obzira kog sindikata su članovi, nalazi na izuzetno niskom nivou. Ima li uostalom bolje ilustracija od činjenice da gotovo svaki protest ispred Vlade Srbije okupi, u odnosu na ukupan broj zaposlenih u prosveti, mizernih hiljadu-dve nezadovoljnih, uglavnom iz unutrašnjosti, a da zaposlenih u 288 osnovnih i srednjih prestoničkih škola nema nigde. Ne znači li to da većina prosvetnih radnika nema nikavih primedbi?

Biće ipak da je mnogo verovatnije, a samim tim i tragičnije, da su i oni, uprkos društvenoj ulozi koja im je poverena, prihvatili pravila igre koja važe u našoj egzistencijalnoj i moralnoj kaljuzi po kojima je mnogo zdravije i isplativije ćutati i plivati.

I u slučaju prosvetnih radnika potvrđuje se da je apsurdno očekivati da u trulom društvu, kakvo je srbistansko, sindikalna svest bude na visokom nivou. Jasno je to prosvetnim radnicima, a jasno je i sindikalcima koji ih predvode. Stoga ne bi bilo zgorega da, ako ni zbog koga drugoga ono barem zbog sebe samih, ili stisnu petlju pa štrajkuju kako se to radi u normalnom svetu, pa šta košza nek košta, ili da prestanu da zajebanciju sa skraćenjem časova nazivaju štrajkom.

Ipak su oni ti koji su, ne mareći za pritiske i pretnje i ne pristajući na trule kompromise, onih devedesetih bili sinonim građanske hrabrosti i principijelnosti.