Voz za Čačak

Rodio sam se blizu železničke stanice. Čovek se lako navikne na noćne signale da voz stiže, pa mu postane neuobičajeno bez tog silnog pištanja. Čuje se dug zvuk, a onda se zatresu čelične konstrukcije pod udarima mašine i posle sve stane. Do nekog sledećeg voza.

Većina vozova prolazi ili ostaje da sačeka ,,vezu” za neko drugo mesto. Tokom noćnih učenja ili letnjih nesanica izazvanim svojstvima potkrovlja često sam otvarao prozor i u gluvo doba čekao zvuk, a zatim nakon nekog vremena gvozdenu aždaju kako prolazi nekoliko trenutaka, ostavljajući me da uživam u miru i tihoj noći provincije, dok mi je u amaanet ostavqala misli o prolaznosti.

Prvi voz je u Čačak prispeo još 1911. godine i to iz Stalaća. Tadašnja mala varošica našla se na železničkoj mapi Srbije, a čelična mašina dojezdila je iz mesta gde se dve Morave ujedinjuju, pokazujući da nije slučajnost što je ovaj grad obeležen svojom rekom kao pokazateljom, ujediniteljom, simobolim i izvorom života.

Kao mali sam šetao sa dedom pored železničke stanice, kasnije sedeo sa društvom uz poneko pivo na klupama ispred, sijaset puta uživao u životno ritmičnoj vožnji do Kraljeva. Kao uspomenu iz detinjstva pamtim spomenik parnoj mašini, podsetnik istoriji, koji i danas stoji ispred stanice i ne misli da ne mrda nikuda odatle. Bio sam mališan koga je fascinirao ta lokomotiva u prirodnoj veličini, verovatno izvađena iz muzeja, pokušavao sam da se penjem, pa me je deda skidao, postavljao sam mnogo naivnih pitanja da li je u upotrebi, kada će da se koristi, možemo li mi da se vozimo sa njom, gde su joj vagoni!?

Mnogo se toga promenilo od tada, ali jedno nije – asocijacija na taj spomenik mi je i danas kao i tada pesma ,,Zadnji voz za Čačak”. Skakutao sam u ritmu pesme i uvek sam zamišljao da je to taj zadnji voz o kome peva Bora, naš Čačanin, da stiže u svoj grad kad god zaželi i da čak upravlja lično lokomotivom. Temperamentan i hrabar kakav je bio, siguran sam da bi se usuduio da upravlja vozom i doveo bi ga do Čačka sigurno!

Kasnije kao momak, noću sedeći ispred spomenika uživao sam u mirnim noćima čiji sadržaj čine sporost i životni ritam prijemčiv prirodi čoveka, dugi razgovori, smeh i spomenik istoriji što pokazuje da ima i pre nas, a i da će biti i posle nas. Veorvao sam tad Bori da se čovek psihički odmah digne, čim kroči na poznato tlo.

2000. godina

Čekajući red da kupim picu kod ,,Bula i Maje” dok je objekat još bio blizu čačanske gimnazije, naslušao sam se svakakvih dosetki, a u pamćenju mi je ostala jedna od wih, ne znam ni sam kakvom matematikom. Naime lokalni meštanin živošisnog nadimka(koga trenutno ne mogu da se setim) , a koji je bio ispred mene u redu i kome su izjavljivali saučešće, jer je prethodni dan Partizan izgubio večiti derbi, a on mrtav ozbiljan isto primao sa tužnim i iskreno žalostivim izrazom lica, pre nego je stigao na red, zapodeo je priču sa prodavcem – visokim čovekom izrazito šiljatog nosa, o skorašnjem koncertu ,,Riblje Čorbe” .

–  Zamisli došli ljudi na koncert i poneli kotlove i počeli da udaraju. Traže riblju čorbu.

– Nemoj da pričaš. Bend? 

– Ma ne bre čoveče. Traže riblju čorbu, hoće ljudi da jedu. Kažu napisali ste riblja čorba – hoćemo riblju čorbu! Počeli da zvižde i ne daju da krene koncert dok ne dobiju porciju riblje čorbe. Udara ko sa čim stigne. Neko drži varjaču, neko poneo Boga mi i vile i udaraju. Kad su stavili kotlove na glavu, Bora se šeretski nasmejao ono njegovo, čačanski znaš(pa namigne sagovorniku) i naručio riblju čorbu da donesu na štandove – tužan izraz lica čoveka koji prima saučešće, zamenilo je smejanje grohotan smeh, koji mu je popravio raspoloženje do krajnjih granica.

Tada malom sedmogodišnjaku ostala je urezana ova anegdota( bilo istinita ili ne), a mozak sedmogodišnjaka je razmišljao ,,pa u pravu su ljudi, što su se nazvali Riblja Čorba. Dajte im čorbu od ribe, kad ste već izazivali sudbinu.”

Svakako izazivali su mi simpatije od malih nogu, kao što me je kao malog fascinirao spot za pesmu ,,Hoću majko hoću” kada Bora izlazi iz kontejnera. Kasnije sam shvatio politički, ironični i pre svega socijalni aspekt pesme, zaslužio je poštovanje kao verovatno jedini bend koji je posvetio pesmu ljudima koji čiste ono što mi svi zaprljamo.

2012. godina

Jedna od najmanjih učionica čačanske gimnazije, poveremeno je služila kao mesto za presvlačenje lokalnih sportskih klubova kada imaju trening u gornjoj sali. Jedno veče pre treninga u toku presvlačenja momaka iz OK Čačak, povela se priča oko sportskih klubova i kako to obično bude otišlo se u intezivnu raspravu. Na kraju se sa verbalnih, a da bi se izbegli fizički sukobi otišlo na pisanu komnikaciju, a žrtva je bila zelena tabla.

Ispisivali su mnogi – Borac, Zvezda, Partizan, Roma, Arsenal, mnogi klubovi su našli svoje mesto, neki i po više puta, a sve je pratilo nadvikivanje i mlataranje rukama. Jedan od momaka je kasnio, tiho promrljao ćao i neprimetno se uputio ka dnu učinioce.

Bio je to Jovan – popularno nazvan Jovan – student, s obzirom da je većina nas tada bila u srednjoj školi. Nije se proslavio sa loptom, ali je dolazio, vredno i marljivo trenirao, bio za primer u doslednosti i upornosti, igrao neku svoju odbojku, servirao sa pola terena, a iako sam ga udubini duše poštovao, umeli smo da se našalimo sa njim i na nepremiren način, ali to je žetva mladih godina.

Tek sam kasnije kada sam ja bio student u odnosu na srednjoškolce i došljak u odnosu na ostale saigrače u Beogradu, shvatio kako mu je bilo. Jovan je pametan dečko, uvek tih i neprimetan, sa dugom crnom kosom i blago pogrbljen. Došao je u Čačak na studije, a niko nije znao odakle.

Uglavnom, dok je galama trajala i svi se jedni sa drugima raspravljali o sportskim klubovima, tada nesvesni praktičnog dejstva parole ,,hleba i igara”, Jovan je diskretno pogledoa tablu, presvukao se i tiho, gotovo na prstima došao do table i sporo krenuo da piše. U nekom trenutku svi smo se okrenuli, utišali smo se i čekali da vidimo za koga navija naš student.

U moru različitih klubova koji su visili sa table, u krajnjem donjem uglu je latinicom nenametljivo stajalo ,,RIBLJA ČORBA” i srce pored. Smejali smo se i čudili, pomalo ga izrugujući i pričajuči to kao anegdotu, a Jovan je samo dostojanstveno izašao iz učinioce. Sada znam da je on jedini od nas tada znao koga vredi ispisati i kome verovati. Sa ove distance, kada je genijalni pesnik Borisav Djorđević uspeo da srce marljivog i tihog Jovana veže u svoj riblji kotao, onda nema dileme da je bio pravi.

2024. godina

Ne znam gde je Jovan, da li je dovršio fakultet, a li se vratio u svoje mesto ili je ostao u Borinom gradu. Nisam putovao vozom odavno, danasnja supruga i ja se ne vidjamo više na pola puta Čačak-Ušće, niti znam da li onom meštaninu danas izjavljuju saučešće za voljeni klub ili je prestao da prati fudbal. Nisam jeo riblju čorbu, otkada se umalo nisam udavio u restoranu u Grockoj, ali danas sigurno znam zašto se pesma zove Zadnji, a ne poslednji voz za Čačak.

Borisav Djordjević mi nikada nije bio blizak sa svojim političkim stavovima, čak sam na suprotnoj strani spektra, ali on je bio čovek iz naroda, on i jeste narod, ali ne u manipulativnom, već istinskom smislu i nisam ni slutio koliko mi je bio pod kožom i koiko mi je bio značajan dok zaista nije seo u taj voz.

Nisam slučajno lične crtice vezao za Borin rodni grad, iako je on svojom veličinom nadmašio ceo region, a ne samo Srbiju. On je predstavnik čačanskog mentaliteta, umeo je da bude nezgodan i prgav, nije neko sa kim se treba zajebavati, ali je u srcu jedna dobričina, što se najbolje vidi kada se dečački nasmeje. Surovo iskren bez obzira na posledice, ludo hrabar i kada ne treba, ali svoj. Psovka kao metafora, bez rukavica, Svima i svakom u brk. On je bio svoj, samo svoj, ali je imao nešto i iz svog rodnog grada. Muški jak, ali i muški emotivan – do srži, kao sve njegove balade.

I kada se obruši na druge bez pardona i kad se pokaje pa prizna svoju grešku. Treba biti čovek. I kada na košarkaškim utakmicama Borca u uzavreloj atmosferi, di-džej na tajmautu u nekoliko dozvoljenih sekundi pusti poznat ubitačan ritam pesme i deo pesme gde dubok naredbodavni Borin glas kaže ,,Kaži gde je voz za Čačak??????”, pa u sledećem napadu Marko Marinović kapitenski pogodi trojku sa osam metara za pobedu i plasman u polufinale, a od klinaca do najstarijih u opštem delirijumu hala se trese i više se ne zna ko gde sedi i ko sa kim igra, a sudije jedva čekaju da napuste vruć teren. Čuje se samo. Čačak-Čačak- zaaa Čačaak.!

Stoji i dalje spomeniik lokomotivi u Čačku. I idu vozovi. Nisu poslednji, niz se nastavlja. Samo – prostorno gledajući jedna epoha je završena.

Zadnji voz je stigao, Bora je našao svoj put do Čačka. Nadam se da Jovan-student nije više student i da tamo negde, a možda i u Čačku sluša Riblju Čorbu. Ja slušam i svih ovih dana ne prestajem.

Slava običnom čoveku, genijalnom pesniku i jednom od najvećih umetnika ove zemlje.

Doveo je svoj voz u Čačak.

Slava mu.

Filip Z. Bošković

_________________________________________________________________