Vrt

Piše: Radoslav Milenković, NIN

Danas, iskreno, uprkos hiljadama sijalica koje gore od Mitrova do Đurđeva dana, zbog Nove godine, ne osećam ni radost ni tugu. U vezi sa tim, izmrcvaren i sit svih obećanja kojima me kljukaju, osećam ponajviše umor, skoro zloslutan

Izdiše 2016. godina. Kažu, stiže nam Nova, 2017. godina. Kao deca radovali smo se ponoćnom času između 31. decembra i 1. januara, sigurni da će godina pred nama biti zaista srećna. Nešto kasnije, ozbiljnih lica pravili smo konkretnije planove, čvrsto rešeni da ih ostvarimo. Bili smo uvereni da sve zavisi od naše marljivosti i radosti kojom istrajavamo u svom naumu.

Danas, iskreno, uprkos hiljadama sijalica koje gore od Mitrova do Đurđeva dana, zbog Nove godine, ne osećam ni radost ni tugu. U vezi sa tim (i ne samo sa tim), izmrcvaren i sit svih obećanja kojima me kljukaju, osećam poanajviše umor, skoro zloslutan.

„Umor me mori, nano…“ – tu pesmu Vuk nije stigao da zapiše.
Verujem da je umor koji me ophrvava posledica svih okolnosti u kojima teče naš život, zbog kobne simulacije značajnosti događaja koji se uporno i bezdušno trude da odrede našu (upotrebnu) vrednost u pojavnoj tzv. stvarnosti.

„Kada si umoran – nemoj da govoriš, tada ništa pametno nećeš znati da kažeš… A i da kažeš, malo ko će te zaista razumeti. Umoran čovek ne treba da govori.“ govorio mi je otac tog poslednjeg proleća u kojem je kalemio voće u našem vrtu…

Stoga, ovom zgodom, ne bih o izborima, o aferama, o rušenju u Savamali, „stanju u kulturi“, o „položaju umetnika danas“, o Vučiću i „ovima na vlasti“… neću, sada i ovde, o lažima i manipulacijama političara i trgovaca, o svakovrsnim gadostima koje pogane retke pokušaje usamljenih i čestitih pojedinaca da za druge, za sve nas, učine nešto zaista plemenito i dobro; neću o barbituratima zvaničnih saopštenja i konferencija za štampu. To je, jednostavno, nakazni višak kojim se, zapravo iznuđeno i protiv svoje volje, bavimo glava izdignutih iznad Domanovićevog mrtvog mora, u koje nas potapaju mediji i sve ucene kojima smo izloženi vratolomno sustižući rokove za plaćanje računa. Nije mi dosadilo da govorim o tome, samo me je stid da upozoravam i podsećam na nešto što bi trebalo da se podrazumeva, na temeljne vrednosti i ljudskost koje bi trebalo da su jednake za sve, od pastira do akademika.

Hiljade godina istorije, nebrojene knjige i sva dostupna znanja naših predaka, naučila su nas poražavajuće malo. Previše vremena, previše energije traćimo na praćenje beskrajnog niza pogrešnog i lošeg koje proizvodi lošije. I kroz tu amebu stvarnosti vozimo slalom od starta koji nikada nije tamo gde je malopre bio, ka cilju koji je, uprkos iskustvu, jednako varljiv i, samim tim, nedomašan.

Treba mi odmor. Mislim da nam svima treba odmor. Ne predah, ma koliko dug bio. Ne praznična dokolica i ne pauza, pogotovu ne razbibriga, nego fer šansa da ono što znamo upotrebimo u jedinu svrhu kojoj još vidim smisla – u očuvanje svoje ljudskosti. Prilika da iskažemo istinsko sažaljenje i milosrđe, prilika za dragovoljno pročišćenje i neprikosnoveno pravo da se pokajemo i spremno platimo svako svoju cenu nesanicom koja vida rane i lekovitim suzama ili, barem, knedlom u grlu koja nam daje pravo na žudnju za životom. I na taj bi se poduhvat valjalo osmeliti sasvim sâm, najdublje što se može zaroniti u sebe. Sam.

Sasvim sâm… Poput Ibzenovog neprijatelja naroda („Čovek je najjači kad je sam.“) Pošteđen svake ideologizacije i (zlo)upotrebe optimizma kojom bismo mogli biti izloženi i koja uvek počiva na nečijim pragmatičnim interesima i sebičnim namerama. Možda bismo taj odmor mogli otpočeti sasvim volterovski, ponovnim pronalaskom čistote (ili, ako vam je draže: naivnosti) u sebi, kojom bismo oplovili ceo svoj do sada otkriven svet…

Nakon svih pirata koji su nam bezdušno ulivali strah u kosti i nakon svih derviša koji su nas obavezivali na poslušnost svojim beskorisnim znanjima, možda bismo u nekom Konstantinopolju mogli pronaći svoju Kunigundu, čistu ljubav, kao jedinu nadu koja nam je zaista potrebna i koja je, zapravo, jedina neophodna alatka za obrađivanje svog vrta u našem zemaljskom životu.

Možda je taj obrađen vrt jedina svrha našeg boravka na ovome svetu. Vrt koji rađa zdrave plodove namenjene našim potomcima. Samo obrađen vrt rađa dovoljno ploda. Za hranu, da opstanemo. I za seme, da se nastavimo.

Možda je 2017. godina koja stiže pravi trenutak da o odmoru u takvom vrtu, makar malo i barem ponekad, mislimo.

____________________________________________________