Vučić efendija i mesari iz Turske

U Srbiji važi samo Marfijev zakon. Zato sam bio baš tamo gde treba kada je predsednik Aleksandar Vučić lansirao Arilje u orbitu interesovanja lokalne javnosti. „Otiđite u mesare u Arilju i Ivanjici, pola radnika nisu iz Srbije. Dolaze iz Turske, Albanije, Severne Makedonije, BiH, od svuda… Mi pomalo postajemo gospoda“, izgovorio je u dahu, kao da veruje u ono što govori, dok se Ariljci koje dugo poznajem kunu da u mesarama nisu videli nijednog Turčina ili Albanca.

Nisam ih video ni ja, iako povremeno svratim u neku mesaru, ali to još nije nikakav dokaz. Nije dokaz ni to što ih nisu videli ni oni koji tvrde da su vlasnici velikih plantaža ove godine za branje malina morali da angažuju – Pakistance. I svi se pitaju gde je Vučić video Turke? Neki imaju svoju teoriju – kažu da je vlasnik najveće klanice u kraju prijatelj vlasnika tabloida i ne isključuju da mu se požalio da će morati da angažuje mesare iz Turske (za klanicu, ne za mesare), da je vlasnik tabloida to preneo predsedniku, kome nije palo na pamet da proverava navode čoveka koga smatra „časnim i pristojnim“ i jednim od najboljih novinara u Srbiji. Uh, nisu mu valjda tako pouzdani i izvori drugih informacija koje nam javno saopštava? Iako meštane i dalje kopka ko je – vlasnik tabloida ili šef države – pravi autor „informacije“ da „pola radnika u mesarama u Arilju dolazi iz Turske…“, suštinski je to manje bitno od saznanja kako se ovde kreira „istina“. A za većinu građana, koji retko svraćaju u ove krajeve, „istina“ je da u lokalnim mesarama radi – pola stranaca. Кao što su onomad pomislili, sve dok im se Vučić nije izvinio, da u SAD svakih deset sekundi pogine jedan perač prozora. Кo bi ovoga puta trebalo da im se izvini, čak i ako u najvećoj lokalnoj klanici, pored 80 radnika iz Arilja i okoline, radi i poneki stranac?

Ni Ariljci ne bi bili to što jesu da u svoju verziju nisu ubacili i jednu proverenu činjenicu – 30. marta iz te klanice pobegao je „živ klan nedoklan“ bik, kojeg su uhvatili u centru, blizu Spomenika palim borcima. Srećom, u ovoj borbi još nema palih boraca, jedino je stradala istina. A to se ne bi desilo samo da je glavni efendija naložio nekom od lokalnih naprednjaka da obiđe mesare i prebroji Turke. Ako ih do sada nije bilo, smeo bih da se kladim da će ih uskoro – biti. Da bi predsednik bio u pravu. Кao što je održao reč da će u Rudnoj Glavi, u kojoj je primio prvu vakcinu, do Vidovdana biti otvoren novi pogon Jumka, u kome je zaposleno 80 žena.

Otvarajući novi pogon, predsednik je prećutao da je lane u „starom“ Jumku bez posla ostalo 195 radnika, da je u toj državnoj firmi od 1.588 čak 967 ljudi zaposleno na određeno vreme, tako da ni oni nemaju sigurno radno mesto. Pre Rudne Glave, Jumko je pogon otvorio i u Drvaru. To je, takođe, bio Vučićev „poklon“, a zauzvrat je proglašen za počasnog građanina Drvara.

Pravo čudo je kako nikome nije čudno da nove pogone otvara firma čiji je račun u blokadi više od 1.830 dana zbog 668 miliona dinara duga. Na kraju 2020, pre nego što je Jumko uslišio Vučićevu želju, u deviznoj blagajni ovog „investitora“ bilo je devet švajcarskih franaka, šest britanskih funti i 1,7 evra! Uz to, ukupni gubitak firme je za 10,6 milijardi dinara veći od kapitala. Drugim rečima, kada bi htela da ga proda, država bi uz Jumko novom vlasniku morala da doplati 90 miliona evra da bi on bio na nuli. A o finansijskoj kondiciji vlasnika pogona u Rudnoj Glavi svedoče i podaci da Jumko zaposlenima nije uplatio 1,2 milijarde dinara doprinosa na zarade, da za poreze na zarade duguje milijardu, za kamate 5,2 milijarde, Poreskoj upravi 1,9 milijardi…

Poput Deda Mraza kad mu vreme nije, Vučić je zaposlenima u Rudnoj Glavi obećao da će ih, uz plate od 34.000-35.000 dinara, država iz budžeta častiti sa još po 3.000 dinara. Šta li će na to reći 32 radnika, koja su Jumko tužila što im nije isplatio ono što su zaradili? Zna li Vučić da protiv Jumka sudski spor vodi i država? Mada, obećani „bonus“ od 3.000 dinara prava je sitnica u odnosu na devet miliona evra, koje je – između dva brčkanja ministra finansija – obećao za put od Gornjeg Milanovca do Golupca. Naivni još misle da budžet predlaže Vlada, da ga usvaja Skupština i da ni dinar novca poreskih obveznika ne sme da bude potrošen mimo Zakona o budžetu, iako iz dana u dan ima sve više primera koji pokazuju da je u Srbiji budžet običan ćup iz koga predsednik uzima koliko i za šta god hoće.