Vučić im je onomad sasuo sve po pravdi

Разуме се да је свака мирнодопска међународна политика, више или мање, наставак некаквога рата – дабоме, наставак „другим средствима“ (да се послужимо Клаузевицевом синтагмом). Мирнодопски продужеци Првог и Другог светског рата, овде, на Балкану, политичкој сцени непрестано даваху присене и сȅне, а повремено и потпуно туробне модрине, као што пружаху и све оне, колико-толико катарзичне, призоре са тобож братским прангијањем и певањем. Беше тако током читавог столећа. С времена на време, те постмарцијалне секвенце беху турбулентне и опасно заошијане, а жилети су, дабоме, скривани у постави. Тек, комфорним лулашким сплином обавијене не беху никада. Чак ни под златокосим Титом, док димила се његова маршалска кохиба.  

Одмах и на ствар. Хрватски експремијер Милановић био је свакако у праву када је пролетос изјавио да су Срби и Србија „шака јада“, само је изоставио да дода како је Хрватска, отприлике, „пȏ шаке“, максимално три кварата. Објективно, тако на кантару стоје ствари. Сваки хисторик знаде (овде смо из фолклорних разлога начас прешли на хрватски), али знамо и сви ми остали, да између државности Републике Србије и Републике Хрватске постоји и комплексна квалитативна разлика, а не само квантитативна. Најпре,   на уму се има темпорална компарација двеју државотворних повести. Код сваког обавештенијег поимања дотичне компаратистике и њеног фактицитета, Србија би, у погледу намакнутог броја векова властите државности у модерном добу, тукла Хрватску са два напрема нула, мало фали. А онда, свакако, долази у разматрање и она историјска диференција која би се морала посматрати из општецивилизацијске и етичке перспективе: за разлику од Србије и Срба, ћесаријске покрајине

Кроација–Славонија и Далмација, уз неколике мање регије (такође подведене под данашњу Републику Хрватску), серијски су се, током ХХ столећа, налазиле на грђој, па и најгрђој могућој, страни историје. У време Другог светског рата, у монструозној држави Хрвата, опскурни клерикални интереси и незајажљиви државотворни кроацијски апетити, активирали су и инструментализовали немале делове хрватског католичког живља у геноцидним демонијаријумима какви су, диљем НДХ, успостављани уз благослов (отворени или прећутни) Свете столице и уз сагласност осовине Берлин–Рим. У геополитичком прекрајању и тектоници из деведесетих, све је пресликавано по сличној мустри, шкаре су навођене да секу по истим шавовима. Исти патрони и ментори, исти кројачи. Стара фирцања и штепови – на разастртом копорану западног Балкана – распознавали су се као под индигом. 

Због чега је важно о овоме говорити управо у садашњем часу? У непријатно притуљеном светлу чињенице да Европа уважава ускогруде и малициозне захтеве Републике Хрватске према којима се Србији онемогућава брже отварање поглавља број тај и тај (на њеноме већ преодвећ заморном и слабо учинковитом путу ка „породици европских народа“), те с обзиром на факат да Република Хрватска и иначе усрдно успорава и кочи приближавање Србије Европској заједници, најмање три питања чине се незаобилазним:

1)  Када мисли хрватска држава – ако уопште о томе и размишља – да учини реалним и за прогнанике опортуним (читај: законски и управно регулисаним и безбедним) несметани повратак неколико стотина хиљада Срба у Хрватску? (повратак оних 250 000 невољника што их је некоћ, у време војне операције „Олуја“, „изгнало“ из „лијепе наше“; још близу 150 000 Срба  је, углавном током деведесетих, под изравним или индиректним притиском, напустило Хрватску) 

2)  Шта би се догодило, која би то узбуна и фуртутма настала, и какве јавне саблазни би се очитовале по Бриселу и Загребу, када би српска влада, као у каквом пакосничком и осветничком сну, ишта „уштинула“ од националног комодитета Хрвата у Србији – када би им штрпнула макар и од неког најмамање виталног, сасвим козметичког, мањинског права?

3)  Да ли би се запажао икакав напредак у односима дотичних двеју држава ако би актуелна хрватаска председница у своме јавном општењу напречац почела да надилази досадашњу разину својега „реагирања“, те властитога „домољубнога“ наратива и „опће“ реторике? (она тричарија о српским чоколадицама је душу дала да се угради у дискурс каквог осредњег председника месне заједнице, али, истини за вољу, национално освешћеног до бога милога) 

Лицемерство и перфидија Запада превршили су сваку меру. Заправо, нису још. Јер, тек ће. Хрватска држава  је у свему томе тек само прпошни и смешни штитоноша.

Овиме, дабоме, о већини хрватских грађана не износимо ништа лоше. Дапаче, Хрвати су добри спорташи, одлично складају шлагере и, факат, красно пјевају.

А Срби? Наравно да су и они далеко од суште доброте, и дабоме да и понеки Срби лепо компонују и певају лаку музику. Но, запита ли се икад ико, неће ли – на све ове кроацијске провокације и зађевице – и Србима једном пући филм. Што се Вучића тиче, он је иксипсилон пута показао да уме да штошта искулира и истрпи. Али, ето, ономад је дао себи на вољу. Сасуо Загребу све по правди. Браво! Ни додати, ни одузети.     

Братислав Јевтовић   

_________________________________________________________________