Vuk Drašković podržao studente

Autor: Vuk Drašković

Novosadska nadstrešnica i ubijeni ispod nje, neprolazna su optužnica protiv nerazvlašćenog poretka rušitelja „političkih nadstrešnica“ tokom minule tri decenije i tragičnih posledica koje jahači srpske apokalipse zatrpavaju zaboravom, crkvenim molebanima, i zaglušujućom propagandom službi i vlasti da nisu njihove ruke nimalo krvave, nego su krvave ruke Amerike, Evrope, Zapada, svih u svetu, osim „država slobode“: Putinove Rusije, Kine, Severne Koreje, Irana, Venecuele, diktatura u Africi.

Velika i sudbinska „nadstrešnica“ srušena je u Beogradu, u junu 1991. Da bi se sprečio rat i očuvala ona velika država od Alpa do Đevđelije i od Segedina do Jadrana, Zapad je garantovao ubrzano članstvo Jugoslavije u NATO alijansi i tadašnjoj Evropskoj zajednici, i velike novčane donacije za demontažu poretka službi bezbednosti.

Ne! – odgovorili su i Slobodan Milošević, i te službe, i antizapadnoj ideologiji zavetovani generali Vojske, i Crkva, i bučna većina nacionalne elite. Miniranjem te „nadstrešnice“, započeo je strašni i besmisleni rat, u kome su ubijeni i država i više od dvesta hiljada ljudi!

Obogaćeni, alavi, osioni, nedodirljivi, okićeni ordenjem i nacionalnim počastima, rušitelji Jugoslavije, njihovi mafijaši, eskadroni smrti, „bašibozuk, bagra i brabonjci“, kako ih je nazvao Koča Popović, oborili su 1994. i „Plan Z-4“, političku „nadstrešnicu“ nad Srbima u ratom raskomadanoj Hrvatskoj. SAD, Rusija Borisa Jeljcina i Evropska unija Srbima u Srpskoj Krajini, da bi rat u Hrvatskoj prestao, garantovali su status države u državi Hrvatskoj. Ne, ne, ne! – ratoborno je odgovoreno.

Ubrzo, u hrvatskoj ratnoj ofanzivi nazvanoj „Oluja“, više od dvesta hiljada Srba Krajišnika svoj zavičaj i svoje vekove života u Krajini odneli su u strašnoj izbegličkoj koloni, a mnogi su i ubijeni. Svi oni koji su rušili i srušili „Plan Z-4“, saučesnici su u velikom zločinu nad krajiškim Srbima. Oni su časnici hrvatske „Oluje“.

Udba i njeni oficiri srušili su 1997. koaliciju „Zajedno“, nadonosnu političku „nadstrešnicu“ nad Srbijom. Posle tromesečnih demonstracija i pobede u svim većim gradovima, uključujući i Beograd, poraz tadašnje vlasti bio je neizbežan i na parlamentarnim i predsedničkim izborima. Tri članice te koalicije bojkotuju odlučujuće izbore. Bojkotuju pobedu „Zajedno“. Vlast opstaje i pokreće krvavi rat na Kosovu, sa ciljem da Kosovo bude očišćeno od Albanaca, kao što je Krajina očišćena od Srba.

U Rambujeu, 1999. SAD, Rusija Borisa Jeljcina i EU, nude trajni opstanak pokrajine Kosovo i Metohija u državnim okvirima Srbije, uz garancije visoke autonomije albanskoj većini. Ne! – i tada je odgovoreno. Srušena politička „nadstrešnica“ nad Kosovom uzrokovala je NATO bombardovanje, kapitulaciju i rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN o trajnom progonu države Srbije sa Kosova!

U Beču 2006, na pregovorima o trajnom statusu Kosova, srušena je još jedna politička „nadstrešnica“ nad Kosovom. Odbijen je Ahtisarijev plan, koji je Srbima na Kosovu garantovao gotovo sve ono što je „Z-4“ garantovao Srbima u Krajini.

Rušene su sve političke „nadstrešnice“ spasa i podizane samo „nadstrešnice“ smrti. Pod njima su prekinuti životi i mučenika sa Ibarske magistrale, predsednika Srbije Ivana Stambolića, premijera Zorana Đinđića, novinara Slavka Ćuruvije i Dade Vujasinović, sudije Nebojše Simeunovića, srpskih mladića i dečaka u kafiću „Panda“ u Peći…

U granatiranju Sarajeva, ubijeno je i 1.600 dece, a kaluđer jedan je, nedaleko od Srebrenice, blagosiljao streljanje muslimanskih dečaka. Ubijena albanska nejač bacana je u reke i jezera po Srbiji, a stotine njih zatrpani su i u masovnim grobnicama na poligonima Miloševićeve policije u Beogradu!

U toj strašnoj deceniji, ubijeno je i nekoliko desetina hiljada Srba. Suludi projekat rušenja Jugoslavije, koja je bila i najveća moguća Srbija, uzrokovao je stradanje svih. Već dve i po decenije, nema ratova. U svest i podsvest miliona Srba, a naročito mladih koji i ne pamte krvave devedesete, ubrizgava se propagandni otrov „postistine“, koja je laž o svemu. Najveći nacionlani porazi i sramota proglašavaju se za pobede, a zločinci za heroje i moralne uzore.

Prošle godine, na Sretenje, dan državnosti današnje Srbije, izgovorena je morbidna pohvala vinovnika najvećeg nacionalnog ponora u srpskoj istoriji: „Jugoslaviju su stvarali najgori, a srušili su je najbolji.“ Ti „najbolji“ su rušioci „nadstrešnica“ nad državom, nad narodom, nad ljudskim životima, nad zakonima, nad pameću, nad moralom, nad slobodom, nad istinom.

NEIZDRŽ?! – uzviknula je ovih dana jedna studentkinja i u tu reč sažela sve srušene „nadstrešnice“ života, i današnje, i one oborene u zlovremenu, kada ona nije bila ni rođena. Minuti ćutanja za ubijene ispod novosadske nadstrešnice nisu vox clamantis in deserto, glas vapijućeg u pustinji. To je, nadam se, buđenje Srbije iz duboke kome. Podrška studentima.