Who killed a radio star

Пише: Зоран Модли

Увек се штрецнем када чист и неукаљан радио постане део неке радио-телевизије. Све слутим да му се онда црно пише.

Доста примера кроз протеклих пар деценија држи ме у том уверењу, мада ме, рецимо, пример Радио Београда и његових – само да пребројим… да, укупно пет програма – пријатно изненађује. То тумачим једноставном чињеницом да су РТС-ова телевизија и радио у засебним зградама и на безбедној удаљености, па телевизија не може тек тако да мажњава најбоље људе са радија!

Логично, за мене је персонификација Студија Б увек био радио, а телевизија само нужно зло историјског и технолошког мешкољења. Све док је Студио Б био само радио, стајао је јак и недодирљив у програмској и економској ексклузиви. А онда му је НТВ СтБ, Независна телевизија Студија Б, пре четврт века измакла тепих испод ногу. Све што је било на радију, а ваљало је за сликање, повучено је на телевизију. Повучене су и његове тешко зарађене паре, јер – како иначе исфинансирати нову играчку с покретним сликама? Тако је радио почео да пуца по шавовима још раних деведесетих. Ту и тамо су га повремено из буле опале слушаности вадила страначка препуцавања током „освита демократије“ у српском локалу, затим узвик „готово!“ Аврама Израела из 1999, да би у трећем миленијуму постајао све равнији и равнији (мада не и до самог Косова).

Шта се догодило? Радио Студија Б има (пардон, имао је) разноврсне емисије, неке чак и вечне попут “Дискомера”, али већ пар деценија у својим редовима нема доминантне индивидуалце који би усталасали медијске просторе. Изузетак Вељка Пајовића, који је каријеру започео као „Вељко Весељко“, а данас је раздрагана, распричана и много елоквентнија варијанта Ђоке Вјештице у јутарњем програму, само потврђује правило. Радијска екипа Студија Б је ОК, зна занат и ради га коректно у апсолутно свим музичким и новинарским жанровима, али као да се устручава (или је то политика куће?) да од себе прави звезде. А слушаоци се одавно више не везују за апстрактне емисије, већ за живе презентере који су у стању да испровоцирају њихову пажњу, што као резултат даје – погодите шта? Тачно.

Викните: то сам ја, Урош Миловановић, па ко уме спретније од мене да јурца за звездама рокенрола! Хеј, ја сам Нада Петронијевић, провалила сам све што сте икада желели да знате о култури, а нисте смели да питате! А ја сам… и тако, све до последњег који то уме и заслужује. Радио Студија Б мора да буде ПР својих водитеља, а они и себе и свог радија. Без комплекса, без конвенција и без пренемагања. Зашто сам сам се баш ја пре четири и по деценије прославио као ди-џеј, Марко Јанковић као играч вербалног пинг-понга са слушаоцима, Слоба Коњовић као презентер алтернативног рока, Драган Јелић генератор генијалних вицкастих идеја, Пеца Петровић идол деце, Душко Радовић (и иначе славан) постао је још славнији, Ђоко Вјештица легенда, Лила Радоњић стегоноша независног новинарства… да би се из истог гнезда испилила „the next generation“ у виду Горице Нешовић, Југослава Пантелића, Роберта Клајна, Радета Сантрача… уколико не ставим три тачке, долазим у неугодну ситуацију да повредим бар још коју десетину акробата речи, звука и нота које нисам поменуо!

Толико о оном што сматрам првим условом за слушаност. Кад је радио међу првих пет на топ листи, лакше је наговорити клијента да се оглашава, а то, разуме се, решава егзистенцијалне проблеме станице и ствара базу за њен даљи развој. Данас су научне анализе, шерови и формуле за слушаност у рангу фетиша. Невероватно је да је богиња свих критеријума за слушаност – музичка матрица радија!

Најлепше је што у глуво доба ноћи ради само Јаззлер, обожавани софтвер за аутоматизацију радио програма. Тонци, музичари, водитељи, сви можете на спавање. Или, још боље: на берзу рада. Ем-пе-три је чудо, хвала му до неба, јер данас радио може да има свако.

Било је само питање дана када ће се недавна промена власништва над Студијом Б осетити и на његовом радију (заиста ме телевизија никада није посебно додиривала). Као што се могло претпоставити, након горке „похвале“ новој роботизованој Јаззлер музичкој шеми радија Студија Б, која је са мог фејсбук статуса одлепршала на више од 800 других профила и медијских портала, моја независно продуцирана емисија ЗАИР муњевито је скинута с програма. Лично бих поздравио ову одлуку: стварно је глупо хранити куче да би те ујело. Мада, ово куче нико није ни хранио – емисија је била тотално слободна за емитовање. А и ко данас живи од радија (а да није његов власник)? На жалост свих фино истренираних ушију, слушаоци НОВОГ Студија Б ускоро губе и Дискомер, а већ су, чини ми се, изгубили Радио подешавање, Блуз сат, Тајанствени воз Жикице Симића (еј, благородног господина Жикице Симића, треба ли некоме под нос гурати његов медијски портфолио и подсетити на још једну емисију, „Доле на углу“, сахрањену заједно са радијом Б92?)… Отишле су све музичке емисије, а са њима вероватно и њихови протагонисти. Тако је Студио Б прогнао своје верне волонтере. У ствари, не сам Студио Б, него НЕШТО што је задржало то име.

Шта је изгубљено “новом зором” Студија Б? Не много, можда нешто доброг расположења и позитивних сећања његових времешнијих слушалаца и нас који смо славу стекли у доба када то на на радију и није био неки проблем. Све остало је ствар прагматичне потребе времена у којем смо, а његово основно начело је: преживети. Преживети по било коју цену, а нарочито за цену од 530.000 евра. Новим власницима не можемо ми диктирати шта и како да раде, мада можемо покушати… Они су ти који брину да потрошени новац не буде бачен у ветар, шта се сада ту ми нешто бунимо и вичемо: ‘тани аутобу’те! Колико год да је Студио Б месецима прео као умиљато маче, Власт га је одгурнула, а Град стрпао у џеп пола милиона евра. Јесу ли нам свима биле понуђене акције, улози, добровољни прилози и остали предлози очајника за пуњење просјачког шешира новцем за откуп, у овом случају радија? Јесу. Колико је прикупљено? Појма немам. Јесам ли ја нешто приложио? Нисам. Па што се онда буним? Како прикупити богатство од људи сиромашних попут црквених мишева? Никако. Не очекујте од црквених мишева да откупе цркву.

Нека остане забележено у простору и времену: први „free radio“ у овом делу Европе, Студио Б, почео је емитовање првог априла 1970, започевши тако и револуцију у начину презентовања говорног и музичког програма на ex-YU просторима. Институционализовао је професију радијског DJ-а и афирмисао звук урбаног радија који је паметним, а неформалним обраћањем успео да одгоји армију верних слушалаца. Знате, једном сам посетио просторије “Народне књиге”, тада великог издавача који је случајно издао и једну од мојих малобројних књига. Нисам ја ни романописац, ни аутор грандиозног литерарног формата, али ми је свеједно њен легендарни уредник Миличко Мијовић том приликом предложио: “Дај неку своју фотографију, да и њу уврстимо у галерију наших аутора.” Бескрајно сам био почаствован идејом да се нађем на зиду ходника дуж којег су биле поређане урамљене фотографије најславнијих имена наше писане књижевности! Наравно да никада нисам приложио своју. Али: волео бих да, ма ко био или остао власник Студија Б, једног дана покачи на зидове његових ходника (уколико остане у простору у којем је!) фотографије апсолутно СВИХ оних који су у претходних 45 година градили причу о радију Студија Б, а самим тим и велико поглавље глобалне историје радија. То је Хол славних о којем маштам.

Текст је написао Зоран Модли на молбу УНС-а да коментарише промену музичког програма Студија Б

Прес служба УНС-а

_____________________________________________________________