Prethodni članak
Za sve dušebrižnike
Piše: Aleksandar Bećić
– Dugo nisi ništa napisao – prebaci mi prijatelj, s kojim sam se, posle dužeg vremena, video „na kafi“. Dušebrižnike inače zaobilazim u širokom luku, ali njega, nekako, ne mogu. Već mi je jednom držao lekciju o nepisanju. A sad? Bio je skoro pa ljut na mene. Barem je tako zvučao.
– Pa da… I ti si se prodao, boli tebe… – rezignirano je dodao.
– Nisam – rekoh kratko, između dva „srka“.
– Pa kako nisi? Dve nedelje nisam pročitao tvoj tekst! Ej, dve nedelje! A u međuvremenu – sve ode u tri lepe! Zar nemaš temu o kojoj bi pisao? – poskočio je on.
– Imam, naravno. Samo ne znam više za koga – iskreno sam rekao.
– Kako to misliš – upitao me.
– Lepo. Bunite li se vi vajni opozicionari kada nema demonstracija protiv Beograda na vodi evo – treću nedelju?
Ćutao je.
– Da li ste možda organizovali neke demonstracije protiv nasilja u porodici u poslednje vreme, pa mi je promaklo?Ćutao je.
– Da li ste možda pozvali radnike u neki generalni štrajk?
Ćutao je.
– Bunite li se vi, vajni opozicionari na fašizam koji buja s ove i s one strane granice s Hrvatskom?
– Nemoj tako – pokušao je on – Njihove su izjave zaista ustaške. Pa i spomenik onom teroristi su podigli!
– A naše nisu onako, žestoke? Jesi li čuo ti šta priča onaj Julin? Ili ona banana od političara? – podigao sam glas – A iz njihovih usta ko govori? Šta misliš? Moja baba ili neko ko već skoro tri meseca „piše“ ekspoze?
Ćutao je.
– Vi, koji ste u pojedinim opozicionim strankama samo umete da svircate po društvenim mrežama kako je Veliki Vođa ovakav ili onakav, a onda za zamenu nudite vašeg Velikog Vođu! Šta sad – taktika je – svako je bolji od ovoga? – rafalno sam izgovarao u lice mog drugara koji je za vreme izbora izginuo u kampanji, a na kraju, kao i većina iskrenih aktivista, ostao kratkih rukava, iako ima više završene škole od polovine gradskog odbora njegove stranke.
– Pa zar nije – upita moj sagovornik revoltirano.
– Kako za koga. Ja za tvog lidera ne bih nikad glasao – odgovorio sam zajedljivo.
– Ama, čoveče, kako tebi stalno nešto nije po volji? Zar ne shvataš da se sistem ne menja tako kako ti zamišljaš?
– Naprotiv. Sistem se menja baš tako kako zamišljam.
– Vidim, ubismo se od promena – reče on i otpi malo kafe.
– Za to ste krivi vi, i oni drugi i oni treći i četvrti podjednako. Što ne menjate nesposobne i loše lidere i rukovodioce. Zato što ih ne izbacite naglavačke iz sopstvenih redova i kažete da okrećete novi list. Pa ti si najbolji primer negativne selekcije u srpskim partijama. Bre, pišeš – i to ozbiljno pišeš – doktorat koji je po temi tri puta ozbiljniji nego li bilo šta što si mi ispričao u poslednje vreme, a u svojoj stranci nisi zadužio ni mesni odbor posle 20 godina aktivne borbe. Da nisi jak operativac – pa da razumem. Da si glup i neobrazovan – pa da razumem. Čoveče – ti ni posao nisi dobio dok ste bili na vlasti, zato što je na tvoju poziciju morala da dođe neka svaja, šurnjaja ili neka aktivistkinja koja je bila bliža vašem Velikom Vođi. I? Dokle te to dovelo?
Ćutao je.
– E, vidiš, takvih kao što si ti ima koliko hoćeš i kod ovih što su na vlasti. Pri tom, ne govorim o preletačima. I svi vi govorite potpuno isto: Ja pravim svoju priču, polako, ima vremena, imam dogovor, obećanje, sigurnu šemu… Lažete sebe i druge. Ne zna se šta je gore. I ne zna se šta je teže: jer, ovako ispada da ste ušli u politiku zbog „šeme“. Umesto da biste promenili nešto.“
I dalje je ćutao.
– A onda i ti i ovi tvoji i svi drugi dopuštate da oni koji su na rat huškali devedesetih ponovo ratuju preko novina, a da onaj koji je obećavao nekakav Maršalov plan za Srbiju sada već 80 dana piše ekspoze! – sada sam već bio veoma glasan. Pokušao je da mi oponira rečima „Ali, oni, evo, Oluja“, ali sam ga ućutkao: „Oluja je bila pre 21 godine. I pošto si malo mlađi od mene, da te podsetim: To je akcija koju su izveli Tuđmanovi jurišnici uz blagoslov iste ove Evropske unije u koju mi srljamo. I to je akcija koja se pretvorila u zločin uz Miloševićev blagoslov. Da te podsetim, srpska granica je bila zatvorena u to vreme. A ovim nevoljnicima koji su ipak uspeli da spasu glavu na ramenima, bogougodni Srbi su prodavali vodu za deset maraka. A dva parčeta hleba i podriguša najgore vrste koštala je i više od toga„, nezaustavljivo sam nastavljao: I ne samo to: Iste te ljude smo dobrim delom poslali na Kosovo! Ej! To ti je onaj deo koji svi nazivaju „Svetom srpskom zemljom“, iako veći deo aktuelne mlade populacije nije ni stopu stavio na isto to Kosovo!
Morao sam da popijem gutljaj vode.
– Nego, kupuješ li ti novine?“
Moj drugar je samo klimnuo glavom.
– Plaćaš li pretplatu za RTS?
– Znaš da plaćam, zašto me pitaš tako nešto? – odgovorio je moj poznanik, večiti legalista.
– A kablovsku? I mobilni?
Ponovo je odgovorio potvrdno.
– A rode, plaćaš li šta što čitaš tekstove na Kolumnisti? Ili na nekom drugom iskreno opozicionom portalu?
Ćutao je.
– Ne plaćaš, rode. Prema tome, ne zajebavaj me. Nego počni da menjaš način na koji razmišljaš o promenama. Prvo očisti svoje dvorište. U svojoj stranci nešto prvo promeni. A onda idi dalje – besno sam završio, bacio na sto pare za kafu i ustao. Dok sam išao ka poslu, pogledao sam šta je napisao moj drugar i kolega, Bane na svom tviter profilu:
„Postavlja se pitanje: Zbog čega bi sad mogli da ratuju Srbi i Hrvati? Odgovor: Da utvrde ko je veća budala u Evropi. Borba za titulu!“
Koliko samo istine…
Izvor: Kolumnista
______________________________________________________________
Tamanica, besparica, ne*ebica, fukarica, ulizca
Čitao sam çlanak do onog „fašizam sa ove i one strane granice“ dalje nisam ne hvala.Porediti to dvoje je neprihvatljivo.Nekad delija is Svetogara Marković sada BG-biserko.