За вођом до његових снова

Намера председника је да окупи све оне који га подржавају у Народни покрет за државу. Како је могуће да није задовољан државом коју је водио скоро 11 година, за коју никад није имао замерке, а био је поносан и на све функционере које је сам бирао? И зато је сигурно да ни нови покрет неће променити управо карактер државе какву је актуелна власт и створила

Пише: Стево Инђић

За све што човек или заједница жели да уради потребне су темељите припреме које обавезно полазе од анализе датог стања, сагледавања добрих и лоших страна, дефинисања оног што се жели урадити, поправити, доградити, утврђивања организације посла, субјеката који ће то спровести и средстава која ће се користити. Цео процес покрива стручно праћење и контрола извршења оног што је планирано. У успешним друштвима припреме и организација било ког посла или активности заузимају најважније место и представљају половину урађеног посла.

Ово је увод у свежу радну акцију огромних димензија, коју је најавио председник Србије Александар Вучић, под именом Народни покрет за државу Србију, којом ће владар српске политичке сцене и проналазач кључне слабости државе Србије, коначно довршити тај најсложенији друштвени механизам.

То да је Србија сумњива држава није никакво откриће, руку на срце, у том смислу она је једино симпатична подлога за ужасно комичне дугогодишње серије попут Камионџија, Беле лађе, Шојића и сличних ТВ програма који засмејавају народ спрдњом са сопственом државом. У томе имамо богату историју, и кад је у питању озбиљна књижевност – велики број врхунских српских књижевника истрошио је таленат на комедијашење са посланицима и министаркама, углавном градећи горки хумор на јадном моралу представника власти.

Председник Србије је већ скоро једанаест година главни диригент свега што се дешава у држави, одлучивао је о свему. Влада, Скупштина, министарства, били су у сенци његове суверене доминације, ансамбл у којем се није појавио ниједан дисонантни тон или глас. Појављивале су се, додуше, у друштву чудне афере којима је било тешко ући у траг. Било је и спектакуларних хапшења и још спектакуларнијих пуштања на слободу, гласних оптужби које су мистериозно нестајале. Покретани су жестоки судски процеси којима нико не може докучути крај… Све нешто без јасног почетка и са још нејаснијим крајем.

Председник се обраћао грађанима Србије преко ТВ екрана веома често, демонстрирајући фантастични реторички дар, преданост и борбу за Србију, за њен економски напредак, изградњу путева, болница, фабрика а као шлаг на торти наводио је неизбежни Београд на води. Обавештавао нас је о двадесеточасовном радном дану, оданом прегалаштву, опчињености напретком Србије, некад са претеривањем, детињасто, али разумљиво, јер је усхићеност снага осећања.

Две ствари председник је често истицао – преданост државним интересима Србије и да је посетио више од 8.000 топонима, да је био у сваком и најзабаченијем кутку наше лепе земље. Никад није истицао слабе стране Србије, за њега су постојали само страшни успеси у економском развоју земље као резултат „нормалне“ Србије, коју је супротстављао „ненормалној“, мада никад није утврђено шта то заправо значи.

Међутим, наочиглед целе Србије, поред ове стране представљене кроз телевизијска обраћања, која држе привид само док не сване, одвијали су се процеси који уносе сумњу у стварну ефикасност државе, у „нормалну“ Србију и њен стварни напредак. Једноставно, стварни живот је нешто сасвим друго, чим након обраћања погледате друге изворе података, људе на улици, прљавштину, смеће, паркиране аутомобиле тик уз улазе у зграде. Ту се рађа прва сумња да оно што сте малопре слушали нема везе са стварним животом.

Медији су пуни афера са дивљом градњом, један део потиче и из прошлих времена, али ако та пракса није заустављена, него се наставила истим темпом, по истим мустрама, поставља се питање ко то дозвољава. Нисам сигуран да је све јасно и у погледу репрезентативног пројекта Београд на води, јер се из тог комплекса канализација улива директно у Саву, а о квалитету радова тек ће се причати. Окупиране обале, на дивље постављени сплавови и смеће што плива око њих процветали су у последњих десет година, баш у време енергичне борбе актуелне власти за јачање ефикасности државе. Све то учинило је Београд трајно дисфункционалним градом, великом џунглом. Београд у којег ће се, због катастрофалне развојне политике, убрзо нагурати највероватније цела Србија, никада неће решити саобраћајни хаос. То ће бити још нехуманији град за живот. У нормалним европским државама никада нећете видети аутомобил паркиран на тротоару, јер би га у том случају полиција одузела, а власника послала на психијатрију. Ово је прикладна слика за поређење наше спонтаности и западне „бездушности“.

Недавно је више медија објавило вест да је са југоистока Србије само у 2022. отишло 10.000 људи. За разлику од ове чињенице из стварног живота, који је последица катастрофалне стратегије развоја Србије, министар за бригу о селу убеђује нас како се кроз акцију повратка младих на село око 5.000 младих вратило. Лаж за затвор. Нисам млад, али сам обишао Србију у потрази за кућом, јер сам желео да живим на селу. И лично сам се уверио да највећим делом та села делују аветињски, запуштена, урушена, препуштена сама себи. И да то зна министар Милан Кркобабић никада не би у критеријуме за доделу кућа младима ставио да куће морају да имају струју и воду! Замислите кућу која је напуштена пре тридесет година, и сад да има струју и воду. Откуд? И то је брига о селу? А на то, као кец на десетку, појави се председница Владе Ана Брнабић са идејом о дигитализацији села! Нема струје, воде, пута, све зарасло у коров, а она би да их дигитализује. Невероватно непознавање терена.

Како је могуће да председник Вучић није то видео? Где је ходао и обилазио забити, а да није видео тугу стотина напуштених и запуштених села? Од 3.500 дивљих депонија смећа, колико их је Влада избројала, он изгледа никад није видео ниједну. А не мора нигде да иде из Београда, јер их у престоници има двадесетак, од оне што је по величини „побратим“ споменику Стефану Немањи, само што је сакривена иза зграде бивше железничке станице, до оних испод Газеле. А о онима на периферији да и не говоримо. Тамо је сваки парк претворен у депонију. Ужас. Слично је и у другим деловима земље. Па у време поплава Лим, Дрина, Ибар и друге реке избаце тоне плутајућег смећа и покажу целом свету каква је Србија држава, како је Министарство екологије „посвећено“ заштити човекове околине!

Недавно је објављена, додуше стара вест да на десетине дивљих таксиста свакодневно пљачкају путнике, пресретањем, нелегалном делатношћу на аеродрому у Београду. То траје деценијама. Лично сам доживео дрскост тог полусвета, више пута, тражио да се интервенише, и где сам се год обратио, рекли су ми да нису надлежни. Легални таксиста ми је објаснио да је чудно да комунална полиција никад није реаговала, а да је ту испред зграде, да зна за проблем. Медији никад нису објавили вест да је држава реаговала на оваква брукања земље. Ово се потпуно уклапа у слику „србске“ државе. И многе друге ствари тако функционишу.

Свакодневно дивљање навијачких група већ деценијама доказује, са своје стране, о каквој се држави ради. У истом рангу су и дивљања локалних кабадахија и народних посланика са организовањем туристичких путовања за стотине изабраних чланова чудних социјалних група. Како да то не постоји нигде у свету, већ само у Србији? Ко толерише брукање државе на тако мизеран начин?

Тровање народа таблоидном штампом и телевизијским програмима приватних провладиних телевизија са националном фреквенцијом већ је направило менталитетску грешку која се неће исправити у наредних 200 година. Пресешће нам свима.

Занесен својим „сновима“ које би, као и њихову појаву, манифестације, утицај… неко требало озбиљно да анализира, председник ће на турнеју по Србији, да окупља снаге у Народни покрет за државу. Назив подсећа на време када је сељак називан „инокосним пољопривредним произвођачем“. Како је могуће да председник није задовољан државом коју је водио скоро 11 година и за коју никад није имао замерке. Држава је, по његовим речима, почела беспрекорно да функционише, што је требало да буде и нека врста потврде његовог „маестралног вођења“ ове сложене творевине. Сви функционери, са председницом Владе на челу, хваљени су на сва звона из уста председника. Био је поносан на јединственост, оданост и ангажованост изабраног тима управо на питањима унапређења државе Србије, на коначном успостављању ефикасног државног система у служби грађана Србије. Био је поносан на све њих. Зато је и парадоксално што је председник сада решио да формира Народни покрет за државу, за коју никад у својим многобројним обраћањима грађанима није навео ни једну једину примедбу.

Државу никад и нигде нису градиле или дограђивале широке народне масе. То је увек било дело најумнијих људи. Састави Владе и министарстава јесу чудни по питању интелектуалног квалитета, што поставља питање критерија по којима су бирани, али и о томе је председник суверено одлучивао, тако да се ни ту ништа неће променити ангажовањем маса. Отуда многи и покушавају да дешифрују смисао свега овога. Оно што председник неће променити је управо оваква држава. А шта је други циљ, може се само нагађати. Извесно је само да ће и ова идеја озбиљно узбуркати Србију.

*Аутор је социолог из Бергена, Норвешка