Zima našeg (ne)zadovoljstva

Piše: Aleksandar Arsenijević

Neko iz belog sveta, ko ništa ne zna o Srbistanu i Srbistancima, i ko ove zime zabasa na ove naše nesretne prostore zasigurno se ne može oteti utisku da je u zemlji pravdoljubivog i natprirodno ineteligentnog naroda sve kuva od opštenarodnog nezadovoljstva. Da su nezadovoljstvo i rezigniranost ovih zimskih dana zajednički imenitelj srbistanskog življenja.

Recimo na slavama, to su ovde najpopularnije političke tribine, retko će te od koga čuti neku reč hvale glede aktuelnu vlasti i kvaliteta življenja, a ne daj bože da je neko glasao za gospodara Vučića i njegove, s koca i konopca skupljene, naprednjake. Na društvenim mrežama i internet portalima iz svakog komentara provejavaju bunt i nezadovoljstvo. I nema u tome, s obzirom kako i šta živimo, ništa nelogično. Osim što to opštenarodno srbistansko “nezadovoljstvo” traje decenijama unazad, a ova, kao i sve prethodne, vlasti uprkos svemu što joj se stavlja na teret, na izborima dobija ubedljivu podršku.

Nekome ko je ovde zabasao iz belog sveta sve to može izgledati sumanuto ali ne i nama Srbistancima.

Nama su od malih nogu u glavu usađivali kako šut ne može sa rogatim, kako je strpljen spašen, kako nije uputno ljutiti onoga koga je moliti, odnosno da je najbezbolnije i najlagodnije psovati popa u potoku. I taj nauk, bez obzira koliko smo škola završili i koliko sveta prošli, prihvatili smo kao kao aksiom koji se ne proverava. I džaba ona Andrićeva da kada pametni ućute fukara progovori i obogati se. A kada se uz sve to u vidu ima kako su, tokom pola veka socijalizma po meri čoveka, naše nesretne roditelje ubeđivali da su sve što imaju posao, platu, stan, obrazovanje… dobili zahvaljujući milosti vlastodržaca onda je naša klinička slika donekle razumljivija.

I nema to nikakve veze, što neki tvrde, sa nacionalnom neobrazovanošću jer u uređenim državama, koje su nam uzor, većinu ipak ne čine visokoobrazovani. Biće da je nešto drugo tu u pitanju. Biće da je u pravu bio Koča Popović, šta god mislili o njegovoj komunističkoj prošlosti, kada je još pre nepune tri decenije, u vreme nacionalnog onesvešćenja na prostorima blagopočivše Juge, ukazao:

– Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Žalosno je što su Srbi u civilizacijskom i kulturnom pogledu ostali na nivou na kome su bili pre sto godina. Oni nisu u sukobu sa svetom, već sa samima sobom.

I kako sad iz klopke u kojoj smo sami sebe zatočili?

_______________________________________________________