Živ sam i dalje – a Srbija?

Da sam birao samo bitke u kojima se dobijalo, verovatno se nikada ne bih bavio politikom. Da sam u tim bitkama branio samo svoje lično dobro, verovatno bih danas proslavljao, ili bi oni proslavljali tih 10:0 u moje ime.

Kada sam najavio kandidaturu, znao sam – dovoljno znanja i iskustva imam – da će, iz razumu nepoznatih razloga, protiv mene biti kompletna Vlada Srbije, svi državni resursi, svi paradržavni resursi i konačno svi ‘crni resursi’, oličeni u sumnjivim momcima i kriminalcima koji su proteklih dana po zadatku preplavili Mitrovicu, a siguran sam da tu nisu došli turistički, ili na izlet.

Istovremeno sam znao da će, da se ponovim, iako to ne volim, Vlada, državni, paradržavni i posebno ti crni resursi biti na strani teletabis liste, sačinjene od klimoglavaca, figurica koje se ne vrpolje puno u rukama gazda, sposobnih toliko da ne mogu i ne smeju ni sami da proslave tih famoznih 10-0, već to neko drugi mora da radi, telefonski, u njihovo ime.

Pa, zašto sam, onda ušao u tu bitku? Zato što, od prvog dana mog delovanja, nije neka tajna, pri izborima se ne vodim privilegijama do kojih nečastan čovek može doći, nego obavezama koje častan čovek ne može izbeći. Tako sam i sada smatrao da je obaveza zaštiti građane, komšije, prijatelje, Mitrovicu, pa ako ćemo šire, onda i srpski nacionalni interes – tužno je, istina, ali nije prvi put da srpski nacionalni interes moramo čuvati od zvanične Srbije. Apsurd koji je postao pravilo.

Čuo sam da se u pojedinim kancelarijama, u Beogradu, dokle sežu konci od teletabis-marioneta, otvarao šampanjac, jer je, eto, Oliver propao.

Nisam – pogrešna vest. Jer, za njih su izbori završeni u nedelju, a meni ti izbori traju čitav život. Iz Mitrovice će se povući i državni i paradržavni i crni resursi – otići će i do glave obrijani ‘turisti’ – ostaće Oliver. I ostaće Srbi, koji treba ovde da žive, što puno ne tangira one koji su u tim kancelarijama u Beogradu, ali tangira mene.

Živ sam i dalje – mrdam, dišem i nastavljam borbu. Nemam, istina, tu fotelju, ali bi ona meni bila sredstvo da se borim upravo za te Srbe i tu bi priča tek počinjala, a njima je ona bila cilj i tu se priča završava. Jesu li živi oni koji nemaju više ni svoj stav, ni svoje ime, ni pravo na postupke, pa čak ni da slave u svoje ime, ali zato imaju tu fotelju?

I, konačno, je li živa Srbija, dok o Srbima na Kosmetu odlučuju takvi, a oni iz kancelarija sa šampanjcima ih podržavaju?

Neću i nemam pravo da klonem duhom, ni na sekund, jer je moja obaveza da budim Srbiju, a njihov izbor da je uspavljuju. Vostani Srbijo, davno si zaspala, u mraku ležala…

Oliver Ivanović

* Autorski tekst koji je objavila Pobeda info. Tekst prenosimo u celosti.

______________________________________________________________