A šta dalje

U Srbiji danas gotovo da nema empirijskih seoskih istraživanja. Ako se neka nevladina organizacija ili neki institut ili pojedinac odluče za empirijsko istraživanje, oni to rade po metodologiji nametnutoj iz inostranstva, a ne iz prakse dosadašnjeg domaćeg istraživanja našeg sela. Zvanično, brigu o selu i njegovom razoju vodi više od 30 institucija na republičkom nivou. Rezultat je bolji da ne vode brigu. Jer, selo nam nestaje, a sa njim i – Srbija.

Njihova ,,briga“ o razvoju sela, donela je njegovo odumiranje. Za takav rad nema odgovornosti, niti ocenjivanja učinjenog već se pišu radovi i u njima ocenjuju doprinosi o razvoju sela. Kao da se zaboravlja da bez razvijene poljoprivrede nema ni napredovanja, nema željenog rasta bruto domaćeg proizvoda. Kada se govori o razvoju sela, u njemu prvo treba napuniti prazne kuće i staje. U njima mora biti i svinja i goveda.

Jer, takvo selo smo imali pa je ono spasilo Srbiju od ratova, od sankcija, od prirodnih katastrofa. Međutim, još uvek držimo se teze u gradu živi, a selo hvali! Dakle, ukoliko Srbija ne zasutavi odumiranje sela, što bi bilo i njeno spašavanje, nema šta da traži kroz strane direktne investicije. Njen spas se nalazi uzdaj se uzdaj se i u svoje kljuse. Otuda i toliko površnosti u zaključivanjima šta bi trebalo učiniti da bi se sela u Srbiji obnavljala i razvijala.

Ako Vlada Srbije ne obezbedi uslove da srpski seljak, stočar, ima veću koristi od proizvodnje mleka nego srpski ,,biznismeni“ koji uvoze mleko u prahu, onda mi zaista nemamo nikakvu šansu. Do danas su se svi ministri, pa i njih 13, od demokratskih promena 2000. godine oglušivali o zahteve da litar mleka (proizvodi se oko 1,4 milijarde litara, treba da košta više od litra mineralne vode).

Dok je god to tako, srpski seljački proizvod neće biti konkurentan na tržištu, ni domaćem, ni svetskom. Umesto rasta (od šest, odnosno devet odsto, koji predviđaju srpski eksperti, njih 200 koji su pisali i kreirali Strategiju razvoja poljoprivrede do 2024.godine), već u prvoj godini primeen 2015. godine pad je bio osam odsto, potom rast toliki, pa opet pad od 11,5 odsto i u 2018. godini rast od 15,7 odsto.

Dakle, karakterističan je nestabilnost. Čitajući nove strategije, stiče se samo jedan zaključak: cilj njihovo pisanja je bio da se kreatori udvaraju aktuelnim vlastima, pa su se takmiče ko će napisati veći rast proizvodnje u agraru! Na taj način se očekuje i da će se dobiti veći ugled i bolje mesto u vladajućoj oligarhiji.

Strategija (Strategiju razvoja poljoprivrede do 2024. godine), pisana je nerealno, netačno i neostvarivo, navodi bivši savezni ministar poljoprivrede Jugoslavije profesor dr Koviljko Lovre. On, kaže: autori Strategije koriste netačne podatke, te otuda i projekcije i vizija razvoja poljoprivrede je potpuno nelogična i besmislena.

Izvedene projekcije pokazale su da će se poljoprivreda razvijati sasvim suprotno od razvojnih zakonitosti. Ono što su autori Strategije projektovali još ni jedna država nije uspela da ostvari.  Eto, već pet godina ni Srbija. Šta više, bilo bi porazno za našu privredu da s ostvarila predviđanja.  Na žalost takvu, Strategiju o razvoju srpske poljoprivrede usvojila je Vlada Srbije 21. jula 2014. godine.

Po njoj se radi i takvi se rezultati i ostvaruju. Validna strategija bi bila i obavezivala sve ministre da je stigla u Skupštinu Srbije te da je usvojio Parlament. Tada bi obavezivala i sve naredne vlade i ministre. Ovako svaki ministar radi po svom i po toj strategiji i po svom ćefu.

Nije ni upućena u Parlament. Ali po njoj se radi, pa proizvodnja opada (u 2015. godini je njena vrednost bila 4,75 milijardi dolara), a n arednih godian je bila još manja.  Aktuelen vlasti i njeni predstavnici na zvaničnim skupovima govorilsu da će biti oko 6,6 milijardi dolara? To je bila njihova želja, ali i prevara naroda i laž o povećanju roda, kako bi oni bili uspešniji sa svojom politikom, kada je agrar u pitanju čak za 50 odsto!

Vrednost agrarne proizvodnej u Srbiji se kreće oko 1.000 dolara po hetkaru. U Holandiji je to oko 17.000, Danskoj 14.000 po hektaru. Postavlja se pitanje zašto to u Srbiji nije bar 5.000 dolara po hektaru.

Tekst je u sklopu projekta „Kakva je budućnost srpskog sela“, koji je sufinansiran iz budžeta Grada Čačka kroz Konkurs za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Čačka. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

___________________________________________________________