Apel za pomoć u prikupljanju sredstava za lečenje Nađe Bojić

Poštovanje,

Ja sam Zekija Bojić majka Nađe Bojić, u fondaciji „Budi human“ broj 1258. Želim da vam ispričam  priču o Nadji.  Nadja je rodjena 22.12.2014. godine u Šapcu. Živimo u selu Badovinci opština Bogatić.

Nadja je rodjena iz uredno vodjene i kontrolisane trudnoće, u terminu, po apgaru 9 u prvoj minuti. Ništa nije slutilo da sa Nadjom nešto nije uredu.

Sa osam meseci je počela odvajati slogove (ma-ma, ta-ta, ba-ba, daj), uvek je bila mirna beba. Prava maza. Kasnije je prohodala, sa osamnaest meseci, no ni to nisam smatrala za problem, pa Bože moj, neko pre – neko kasnije (ne cveta ni cveđe isto). Kada je navršila petnaest meseci Nadja je postala nekako drugačija, izgubila je interesovanje za igračke, interakciju sa ukućanima i decom, i to malo govora koji se do tad razvijao, nestalo je.

Kao kad ugasite radio, tako se ona ugasila. Prestala je da se odaziva na ime, izgubila je kontakt očima, i uz to su usledile brojne stereotipije. Kako živimo u maloj sredini, a verujem da je tako donekle i u većim sredinama, na konstataciju da mi dete ne priča dobijala sam odgovor da dete mudruje, da „onaj“nije progovorio do sedme, da je to normalno. Čak i pedijatar je davao isti odgovor. Za autizam, verujte  mi, nisam ni znala.

Nikada se nisam susrela sa nekim ko ima tu dijagnozu da bi mogla istu da primetim kod svog deteta. I tako iz dana u dan, ja čekam, a glasa nema. A onda, jednog dana na TV Prva emitovala se emisija „150 minuta“, gost Maja Odžaklijevska, priča gospodja o svom autističnom unuku.

Slušam je, gledam dete, i u njemu vidim moju Nadju. Tad mi se upalio alarm, ali avaj. Odem pedijatru i tražim uput za specijalistu, ali ne dobijam isti, jer mi dete „mudruje“. Odem ponovo posle kratkog vremena, opet isti odgovor. Odem opet, pa opet, a onda dobijem odgovor da sam ja „hipohondrik“, da nemam druga posla nego da tražim detetu bolesti.

Gubim ja tako skoro pa godinu dana, da on meni uput „jedva“ za psihologa u savetovalištu. Njoj nije Nadja bila „jasna“, pa je skoro šest meseci menjala dijagnoze, da bi me na kraju uputila kod psihijatra, isto u savetovalištu. Tu dobijem uput za senzornu sobu, i u toj senzornoj sobi upoznajem jednog divnog defektologa, gospodja me uputi na „Institut za mentalno zdravlja“ u Palmotićevoj.

U tu ustanovu sam došla bez uputa. I već nakon petnaest dana ispostavile su se moje sumnje. Nadja ima autizam. Dobijamo dijagnozu, a onda krecu borbe, što unutrašnje, što ove nazovimo ih spoljne. Pronaći defektologa, dete neće da prihvati tretman. Borba upisati dete u vrtić, borba kako objasniti starijoj kćerki … borba,borba, borba. I stalno neka borba, a ona lepa, slatka, umiljata, dobra ma dete za poželjeti,ali kvaka „ne govori“.

U tom dodje školovanje. Borba odložiti polazak u prvi razred, ali zaista borba, suza je bilo, i lilo, lilo. Ima ih i danas dan, ali ne nije to stid, nije ni sram, to je strah. ŠTA KAD MENE NE BUDE!?!

A onda opet borba, čula za matične ćelije, učila, pratila, slušala, pa se odvažila da probam i to, ne može da škodi. Ali opet problem. Nemam ja te pare. Imam ih, hvala Bogu, četvoro (dece), treba to nahranit, obući, školovati. Pa, opet borba.

Kako to približiti narodu, hoćeš li i koliko ćeš uspeti. I eto nekako smo uz podršku sela i dobrih ljudi uspeli obaviti dva tretmana, ali za tri meseca predstoje joč dva, za koje nam je potrebno 25.000 EUR. Svesna da moje dete neće završiti neke visoke škole, svesna da to nikad neće biti savršeno, svesna svega … ali molim, molim da joj se pruži šansa za bolju budućnost, u kojoj će sutra ona moći da funkcioniše bez mene.

Šansa za samostalnost, šansa za glas, ne mora to biti pričalica „nezaklapuša“ali da ume da mi kaže kad je nešto muči, boli, kad je srećna, i zbog čega je srećna. Eto toliko o mojoj Nadji, da je upoznate lično oduševili bi ste se, koliko je ona divno biće, puno ljubavi.

Pozdrav i svako dobro.

____________________________________________________