Arhitektonske barijere kao prepreka za radno angažovanje osoba sa invaliditetom

Arhitektonske barijere, odnosno neprilagodjenost pristupa ustanovama, državnim organima i svim drugim lokacijama koje su neophodne za svakodnevno funkcionisanje OSI, oduvek su veliki problem našeg grada. Potrebu njegovog rešavanja dugo naglašavamo, lokalna samouprava stalno obećava da će na tome raditi, ali to u najvećoj meri ostaje samo obećanje. Postojanje arhitektonskih barijera utiče negativno i na radno angažovanje OSI.

Naime u slučaju da se i dogodi da neka osoba sa invaliditetom dobije mogućnost da bude radno angažovana, prvo će se javiti problem njenog nesmetanog pristupa radnom mestu – kako samom objektu u kome treba da radi, tako i prostoru u okviru njega koji će biti njen radni prostor. Navedeno se odnosi na OSI koji imaju lakši ili srednje težak oblik invalidnosti i za kretanje koriste štap, štake ili hodalicu. Lica koja za kretanje koriste kolica, bez preterivanja u našoj konstataciji, skoro ni jednom prostoru u njegovoj celosti nemaju adekvatan pristup. Objekti koji imaju takozvane rampe, daju mogućnost korisnicima kolica da pristupe samo prizemlju. Na spratove objekata može se samo stepenicama, jer liftova nema, a to znači da njima korisnik kolica ne može ni pristupiti. Nema razloga da bilo koji prostor posebno navodimo, jer je većina nepristupačna.

 Zato ćemo se ovde zapitati kako bi, recimo, naša lokalna samouprava radno angažovala korisnika kolica, kad ni osobe koje se kreću uz pomoć korektivnih pomagala tu ne mogu ništa obaviti bez pomoći drugih, jer svuda ima puno stepenica. Isti slučaj je i sa gradskim centrom za socijalni rad, čija zgrada na samom ulasku ima dve visoke stepenice. Dakle pored nedostataka volje nadležnih kao poslodavaca da ispoštuju obavezu zapošljavanja OSI, sve i kad bi to hteli oni nemaju arhitektonsku mogućnost da radno angažuju lica iz ove populacije.

Smatramo da nema razloga da po ko zna koji put govorimo o tome, od kada postoji obaveza da svi javni objekti imaju prilazne rampe i ostale uslove za pristup OSI. Znamo da većina objekata nema čak ni stepenične držače na ulazima, a kamo li rampe, a tamo gore rampe i postoje, većinom su strme ravni, a ne kose ravni kakve treba da budu, pa je kretanje po njima nebezbedno po lica koja ih koriste.  Ove činjenice znamo kako mi gradjani, tako i nadležni koji vode grad, ali znamo da će, kao i uvek, reći da u budžetu nema novca, da rade sve što mogu u okviru raspoloživih sredstava i da će učiniti sve da se ovaj problem u budućnosti reši. Ovu rečenicu kao paravan i odbrambeni mehanizam slušamo ko zna od kada, a u našem gradu se po navedenom pitanju baš ništa ne menja.

Iz svega navedenog može se zaključiti da osobe sa invaliditetom, zbog arhitektonskih prepreka, ne mogu pristupiti svom radnom mestu. Medjutim moramo reći, iako primećujemo da se broj oborenih ivičnjaka u našem gradu neznatno povećava, da osobe sa invaliditetom koje koriste kolica, ne mogu lako doći do objekata gde rade. Ovo iz razloga što se gotovo svuda automobili parkiraju sa obe strane ulice i često zauzimaju veliki deo prostora. Tačno je da  pojedine OSI na posao idu svojim automobilom ili taksijem, ali ne mora uvek biti tako.

Što se tiče osoba sa invaliditetom koje imaju automobi, primetićemo da na svakom drugom mestu koje je obeleženo kao parking prostor za ova lica, vidimo parkirano vozilo bez nalepnice koja označava da se njime prevozi osoba sa invaliditetom. Ova činjenica govori o tome da naši sugradjani vide prazno parking mesto predvidjeno za osobe sa invaliditetom i tu se parkiraju iako znaju da ne smeju i kažu: „ pa ja ću samo kratko da obavim nešto, a to je ionako čitav dan prazno…“.  Tako se razmišlja – to je nekom trenutno potrebno i nema veze što za njega nije predvidjeno. Znamo da osobe sa invaliditetom, kada primete da je parking mesto zauzelo vozilo koje nema adekvatnu oznaku, mogu pozvati policiju, ali i one kažu da to retko rade, jer zahteva puno vremena , koje često nemaju, jer negde zbog nečeg žure.

Naveli smo i opisali u koliko velikoj meri i iz kojih razloga, arhitektonske barijere jesu jedna od osnovnih prepreka za radno angažovanje OSI, a jedino što zaista ne znamo je podatak kada će i u kojoj meri naša gradska vlast taj problem ozbiljno početi da rešava.

Branimir Radovanović

Tekst realizovan u sklopu projekta “Moje pravo na rad” koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja RS u skladu sa Konkursom za sufinansiranje projekata iz  oblasti javnog informisanja osoba sa invaliditetom u 2016. godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

_________________________________________________________________