Barijere sa kojima se susreću OSI (2)

Piše: Branimir Radovanović

Pomenućemo svakako i “dugu trasu” staze za kretanje slepih i slabovidih lica, na gradskom šetalištu i pitati naše čitaoce na koliko još mesta u gradu videše takvu stazu i čemu ova na šetalištu, u praksi, zaista služi osim da  pokaže ”kolikom dužinom je gradska vlast predvidela bezbedno kretanje ovih lica” kao i koliko semafora u gradu ima zvučnu signalizaciju, namenjenu slepim osobama?

Sasvim slučajno zanima nas i to koliko Čačak ima vozila gradskog prevoza, prilagođenih za prevoz osoba sa invaliditetom i zašto ih nema?

Ukoliko se uopšte dogodi, da bilo ko od gradskih čelnika ovo pročita reći će, da je Srbija u krizi, da novca u budžetu grada nema, a da oni naravno sve razumeju, da im je žao… dok će za osobe sa invaliditetom njihov grad i dalje biti ispunjen arhitektonskim upozorenjima koja pokazuju na probleme o kojima smo govorili, kao i drugim nearhitektonskim barijerama.

Navešćemo primer momka koji za kretanje koristi kolica, a nije mogao ući u vozilo gradskog javnog prevoza iako je bilo prilagodjeno osobama sa invaliditetom, iz prostog razloga što vozač nije hteo da spusti rampu i omogući mu ulazak. Svoj postupak vozač je obrazložio time da to nije njegov posao.

Ukoliko se pitate da li je navedeni dogadjaj istinit, rećićemo da su čitavu situaciju zabeležile kamere. Navedeni primer pokazuje još jednu vrstu barijera sa kojima se OSI susreću,  koje nisu fizičke, već one druge – socijalne i moralne prirode. Zato ćemo istaći potrebu promene stavova u odnosu i društva i pojedinaca prema OSI zbog kojih dolazi do stigmatizacije i diskriminacije. Opisani primer se nije dogodio u našem gradu, pošto mi i nemamo vozilo prilagodjeno prevozu OSI. Mora se zaista raditi na tome da sličnih negativnih primera nigde ne bude.

Usluge socijalne zaštite imaju značajan doprinos u poboljšanju kvaliteta života OSI. Zakonski propisi predvidjaju da je u ingerenciji lokalne samouprave finansiranje usluga podrške za samostalni život, kao i ostalih usluga, a u skladu sa potrebama lokalne samouprave. Kao i njenom  predhodnom procenom da li su te usluge potrebne na njenoj teritoriji i da li poseduje potrebne resurse. Lokalna samouprava će za većinu navedenih usluga naravno izneti stav da nema novca ili da  ga barem nema dovoljno, kako bi obezbedila  da neka od usluga koje finansira traje duže.

Ne sporimo činjenicu da lokalna samouprava svakako izdvaja značajna sredstva i ulaže napore za finansiranje usluga podrške i poboljšanje statusa OSI u našem gradu, ali to mora činiti još temeljnije i sveobuhvatnije kako bi pripadnici ove populacije zaista postali bitan deo društva, što će se postići tako što će se poštovati i u praksi sprovoditi svi zakoni vezani za osobe sa invaliditetom, a na lokalnoj samoupravi je da obezbedi uslove da se svi podzakonski akti koje donesi poštuju i primenjuju u praksi. Podsećanja radi u Skupštini našeg grada dugi niz godina nema predstavnika koji će štititi prava interese OSI, a sigurni smo da bi sve o čemu smo pisali bilo brže rešavano i nosilo manje problema ukoliko bi on/oni postojao/li.

Sve ovo, naravno, ukoliko se podigne nivo samostalnog života OSI, imaće taj efekat samo za odredjeni vremenski period, a ne kontinuirano, što svakako nije cilj.

Tekst objavljen u sklopu projekta “Život bez barijera”, koji je u okviru javnog Konkursa za sufinansiranje projekata iz oblasti javnog informisanja osoba sa invaliditetom u 2015. godini, sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja.