BBC u Bresnici: Kako se živi u selu bez vode

‘Lokal u pripremi’ – piše na papiru zalepljenom na davno zatvorenoj seoskoj zadruzi tik iza praznog autobuskog stajališta.

Topi se retki sneg i kapljice odzvanjaju pustim ulicama.

Ali to su jedine kapi koje se mogu čuti u selu Bresnica kod Čačka, na zapadu Srbije, gde meštani decenijama čekaju da kroz njihove cevi konačno poteče voda.

Da je nema za piće su se već i navikli, ali je nema ni za šta drugo.

Većina meštana ovog sela se bavi zemljoradnjom i stočarstvom, a da bi opstali, vodu dopremaju iz obližnje reke nekoliko puta dnevno.

„Dovlačimo vodu traktorskim cisternama do kućnih bunara, pa je pumpama izvlačimo, da bismo je imali u kući ili štali, i tako ceo život.

„Koliko puta sam samo palio traktor noću da bih je natočio, jer su zalihe nestale, ali šta ćeš, nemamo drugi način“, govori ogorčeno meštanin Slobodan Vidović za BBC na srpskom.

Stanovnici Bresnice nisu usamljeni u ovom problemu.

Milion ljudi u Srbiji povremeno ili stalno nema pristup pijaćoj vodi, rezultati su istraživanja „Navodno pravo – Pravo na vodu u Republici Srbiji“, objavljenog u julu 2022. godine.

Zrenjanin, grad u Vojvodini, na 70 kilometara od Beograda, punih 18 godina nema pijaću vodu.

Humorom protiv suve realnosti

Grad Čačak je sa mesnom zajednicom Bresnica potpisao ugovor, u koji je BBC imao uvid, o rešavanju pristupa vodi.

Obećanja da će vodovod biti izgrađen nikako da se ispune, a novu brigu meštanima donosi i najavljena izgradnja brze saobraćajnice koja će preći i preko nekoliko bunara.

Njih sada koristi dvadesetak porodica.

„Bili smo jasni, nema ni metra puta kroz selo dok se ne reši problem vodosnabdevanja“, govori odlučno Radovan Spasojević, predsednik mesne zajednice, za BBC na srpskom.

Gradske vlasti u Čačku nisu odgovorile na pitanja BBC novinara o mogućim rešenjima višegodišnjeg problema sa vodom.

Bresnicu i Čačak deli 24 kilometara.

Nadstrešnica sveže ofarbana u plavo ukazuje na jedinu autobusku stanicu u selu.

Sablasno tiho subotnje jutro na trenutak prekine lavež pasa.

Kuća Slobodana Vidovića je dva kilometra od centra sela, na blagoj uzvišici.

Do nje se stiže vijugavim puteljkom, duž kojeg se smenjuju jednospratne i dvospratne, uglavnom stare kuće, ograđene drvenim tarabama,

Na svakoj su nanizani lončići ili kofe.

Slobodan ima 38 godina i bavi se stočarstvom.

Glavno mesto u njegovom dvorištu ima traktor sa cisternom, „spasitelj“, kako ga zove.

Na bočnoj strani bele kuće prislonjen je balon, ili „prva pomoć“, još jedan Slobodanov naziv, šaljiv iz muke.

Njime skupljaju kišnicu, a tu je i bunar.

„Leti završiš posao, ali ne ostane vode za kupanje, pa opet pališ motor, ideš po novu turu i tako u krug, od kada pamtim.

„A zimi ako doteraš dve cisterne u cugu, tad si srećan, onda može i češće kupanje“, govori uz blagi osmeh.

Zbog nedostatka vode i on je, kao i mnogi, morao je da smanji broj stoke, iako im je to glavni izvor prihoda.

„Jedna rasna krmača popije do šest litara vode dnevno, je l’ vi znate koliko je to?

„U ovakvim uslovima mnogo je teško voditi računa o njima“, priča visoki muškarac guste brade.

Nedavno je obeležavao slavu, i kao i svakog dana, morao je da ide po vodu.

„Umesto da dočekujem goste, trčim do reke.

„Ljudi nam ne veruju kada im kažemo da je nemamo, ali to što je drugima nenormalno, nama je postalo normalno“, dodaje ogorčeno.

‘Čime li se mi kupamo?’

U selu Bresnica je nekada bilo 1.500 domaćinstava, danas ih je tri puta manje.

Od četiri prodavnice ostala je samo jedna.

Tik uz nju je klub, novo zbirno mesto, sakriven u zgradi nekadašnje banke.

Ostaci braon farbe na prozorima i vratima svedoče o višegodišnjem propadanju.

Za jednim od nekoliko drvenih stolova prekrivenih kariranim stolnjacima razgovaram sa Radomirom Jankovićem.

Ima 62 godine i čitav život vuče vodu sa Bresničke reke.

„Duž korita su mnoge septičke jame i uliva se kanalizacija, ali šta ćeš, moraš da je natočiš, nema druge. Pitanje je čime se mi zapravo kupamo.

„Osnovne stvari u životu su put, voda i struja, a mi nemamo vodu, umiješ se vodom iz limenih kantica, to je nezamislivo u 21. veku „, govori ogorčeno Janković.

Kada je sušno, nekada nemaju šta da izvuku iz rečice.

Najgore je, kaže, zimi, kad zaledi, pa pola dana ne može da se pokrene traktor.

Drugi deo dana odleđuju se cisterna, pumpa i bunar.

„Nema ‘ne mogu’, nema. Moraš, pa ne znam šta da je.

„Za piće ćemo se i nekako snaći, ali stoka mora da se namiri, pa od toga živimo“, kaže Janković, koji vodu doprema i komšijama koji nemaju cisterne.

Dramska sekcija, pekara, otkupna stanica

Dok razgovaramo, sa starog tranzistora se čuje muzika.

Zidove prostorije krase fotografije ovdašnjeg fudbalskog tima i požuteli pravilnici o plaćanju poreza.

Konobarica srednjih godina veselo pozdravlja nove goste.

Sedi bliže šanku, gde je čeka knjiga koju čita u pauzi.

Dok ispija drugu šolju toplog čaja, Radomir setno priča o životu u njegovoj Bresnici dok je bio mlađi.

Ni tada nije bilo vode, ali je bar selo bilo živo.

Školu je 1970-ih pohađalo 750 učenika, a sada „ako ima 11 đaka, dobro je“, dodaje tužno.

Imali su i dramsku sekciju, bioskop, pekaru, poslastičarnicu, a sada te zgrade čame na vetrometini.

„Pred zadrugom je bila prava mala otkupna stanica. Dolazili su i iz okolnih sela.

„Nema čega nije bilo: od rakije i sira, do mesa, paprike. Sad je sve pusto“, prepričava poljoprivrednik čije ispucale šake govore više nego reči.

U jednom trenutku nestaje struja.

„E sad nemamo ni struju, ni vodu“, dobacuje jedan od gostiju.

Dejana Vukadinović – BBC