Bogdanovićeva pretrojena kuća

Година је 2022, седми је јулски дан. Жега је каква датуму и доликује, права ивањска. Трепери јара. Но, то су, у овом нашем поднебесју, тек само временске прилике. А оне социјалне, друштвено-политичке и политичко-идеолошке? Шта је са њима? Одмах да кажемо како није на овом – баш овом – новинском напису да пружа одговор на такво питање. Иницијални појам за наш текст, а онда и предметни, јесте управо датум 7. јул.

Некада је – у Фенерејоту и Сеферејоту – 7. јул у календаријуму представљао „црвено слово“. Седмојулски празник беше дан на који се, иначе национално и идеолошки хетероген, србијански друштвени корпус спомињао седмојулског партизанског дизања на „ноге слободарске“ у оној устаничкој 1941 (дабоме, години у понечему величанственој, али и ратној фази са много тога погубног у том 41. облетању Земље око Сунца у ХХ столећу). Начини на које се писаху та спомињања бејаху код једног дела становништва искрени и најискренији, а код осталих делова популације се дешаваху у таквим манирима какви су потребовали плаштове боје скерлета, е да би се извело веће или мање фингирање.

Нико није толико неинтелигентан нити необавештен да му не би било дато да јасно сагледа какав је салдо срачунала и испоставила повест на западнобалканским просторима педесетак година након савладавања фашизма у Другом светском рату. Она се таквог свог израчуна, канда, упорно држи и дан-дањи. Нико није ни толико идеолошки заслепљен, те тиме за све друго обневидео, да не би могао да примети како револуција – која год револуција била посреди – није у стању да пружи задовољавајуће одговоре на сва питања, па и на нека од оних за која су превратници веровали да са победом и заседањем у седло револуционарне авангарде, и у седала трипут просејане уз њу пристале неопходне кадровске супстанце, једноставно постају излишна. Није ли још систематични Аристотел упозоравао на закономерност кварења друштвенх поредака.

Није ли антички шампион идеализма Платон – као велики државни/социјални инжењер у филозофији и духу – напустио овај свет разочаравши се дубоко и горко у морално-етичку каквоћу људскога бића. Заправо, није ли дијалектичко начело – у читавом свом фунгирању, канда индиферентном спрам интереса ових или оних друштвених група, то јест слепом за овакве или онакве групне мотивације и хтења, а међу којим стремљењима свакако има и интенција и циљева с наглашеним хуманистичким предзнаком – и у случају разобручавања и рашчињавања југословенске социјалистичке државе демонстрирало, ето, такву незаинтересованост и игнорантску бездушност какве су се показале потпуно неупитним. Малне сви народи на Балкану сачинили су своје државе и добрано решили државотворна питања властитих национа (макар и са доцњом од неких стотину педесетак или две стотине година).

Испада да им је партиципирање у југословенској социјалистичкој заједници представљало тек само отаљавање својеврсног кривоклетничког стажа, а унеколико и тренинг за одсудна деловања у времену распада земље и експресних осамостаљења дојучерашњих федералних јединица. И кроз плексиглас је видљиво да се Србији, као Пијемонту двеју Југославија, то са „свим Србима у једној држави“, и са Српством као главним амалгамом титовског братства и јединства, није посрећило – бар не на неки спокојнији и, у историјским размерама, импресивнији рок. Република Србија је остала кратка за извесне територије и за неке реке српскога народа. Поврх свега, и данас на Српству стоји некаква тмаста стигма, потпуно незаслужена и алогична. И даље се у Хрватској, Босни и Херцеговини, Словенији, као и у водећим земљама Запада, говори о кривњи Срба за распад СФРЈ, и за ратна сукобљавања на ексјугословенском простору. Потенцира се папагајски на некаквом  великосрпском хегемонизму и на његовим наводно испланираним злочинствима. Највећа већина оптужби и неуморних присвиривања је више него апсурдна.

Протомајстор Богдан Богдановић, познати југословенски градитељ у домену монументалне архитектуре, нацртао је и реализовао пре више од четири деценије Спомен-парк борбе и победе у Чачку. На темпијету крај велике хумке уклесан је епиграф који казује да је чачански крај у Народноослободилачкој борби изгубио четири хиљаде шест стотина педесет бораца и жртава фашистичког терора. На јужном-југозападном ободу града, приврх Лазовића брда – на којем се меморијални компекс налази – Богдановић је подигао претројену кућу (како је сам назвао троделни монумент, иначе други по величини у Србији – по масивности је одмах иза Мештровићевог Споменика Незнаног јунака на Авали).

Аутор је фигурацију својег гранитног мегаскулпторства сматрао више него довољно речитом. Стилизација претројене куће, саделане од вишетонских блокова јабланичког гранита (оног неретљанског, од ког је саделан и поменути авалски монумент), спопаднута је стотинама грифона што их је, према прецизним Богдановићевим нацртима, група клесара из Темске код Пирота, длетом и чекићем, стрпљиво вајала у камену добре две године. Накарадне креатуре су са свих страна салетеле темеље и зидове куће. Ликовна алузија и алегорија на поделе у грађанском рату на тлу Србије у периоду 1941–1945. разумљива је у потпуности. Грифонске кљунате сподобе, које вуку на артефакта с митским бићима још из староегипатске, вавилонске, староперсијске и хетитске цивилизације, симболи су зверске агресије и деструкције. Њиховом уградњом хвата се веза с целокупним цивилизацијским и културалним ходом. Ето, ту су – сугестивности ради, код перципирања и рашчитавања монументалне пластике – своје место у раду колективног и индивидуалног несвесног нашли и прикази архетипских чудовишта.

Концем лета и с јесени 1978. године размеравао је аутор чачанског  спомен-комплекса расположиве хектаре тлоцрта, остављао за собом правце од канапа, „чауре“ од маркирних кочића. Неимар скамењеног сећања на страшну драму из новије историје српског народа не беше са раскида за разговор. У сећању потписника ових редова задржани су призори из размераваног простора, а и понека Богдановићева објашњења, давана на махове, а не дакле изједна. У микрофон новинара, тада још релативно младог, улазиле су Богданове речи – као нешкрте, те не као, само и једино, службене, званичне, протомајсторске. Пре ми је изгледало да је градитељ преда мном (пред интервјуером) гласно размишљао, решавао неке недоумице на терену.

Памтим да је комуникативни и неформално настројени универзитетски профа изразио задовољство што ће објекти будућег спомен-парка, нанизани дуж правца југ-север, бити окренути тачно ка Споменику Танаска Рајића, на Брду Љубићу, одатле видљивом. Правцем Кнеза Милоша улице, затим (ондашње) Светозара Марковића, и (тадашње) Улице Бате Јанковића – где се сваки наредни улични правац на онај претходни наставља без готово икаквог скретања – поглед посматрача се зауставља тачно на монументалном споменику епскога тобџије из шумадијских Страгара.

На овогодишњем обележавању седмојулског датума нашло се у Спомен-парку на Лазовића брду понад Чачка неких, све у свему, тридесетак поштовалаца партизанског борбеног дела (Чачак би се данас могао водити и као град од близу стотинак хиљада становника). Да се поклоне сенима погинулих партизана дошли су:    углавном водећи активисти организације Савеза бораца (СУБНОР-а), неколики чланови СПС-а, а нашао се ту и понеки потомак слободарских страдалника. Представника градских власти, Војске, или делегата с које друге друштвене адресе, ту нема ни од корова. Углавном, бива тако већ неколико деценија. Игноранти су вероватно себи дали за право да помисле како они, сада и овде, осамдесет и једну годину након Устанка, имају пред собом неприкосновену ревизионистичку и добрано квазиисторичку државотворачку тапију, те мустру и синђелију, која им сасвим одсечито и беспоговорно, на очигледан конзерватистички начин, тумачи и објашњава читаву суштину тектонског прелома у српском народу из 1941. године. Притом се, по њиховом, још од деведесетих година прошлога века засвагда све окренуло на терет и на штету, упорно клеветаног и оцрњиваног, партизанског покрета и његовог комунистичког вођства.

Па није нико тукао корбачем 4 500 Чачана, Драгачеваца, Таковаца и Рудничана да се током лета устаничке године, с пушком у руци, уврсте у Чачански партизански одред Др Драгиша Мишовић, вероватно тада бројчано најјачи на простору читаве окупиране Краљевине. Заборавља се олако да је ту неко 1945. године – након четворогодишњег страдалног и тегобног борења са мноштвом изгибија, и у садејству са савезницима из антихитлеровске коалиције које је постало значајније тек у последњој четвртини рата – извојевао победу над фашизмом, те да су многи од оних првотних бораца из партизанског одреда који је изнедрен и уматичен у Чачку и чачанском крају – из редова доцније осниваних ослободилачких јединица – војевали и на Неретви, и на Сутјесци, и на Пријепољу… те којегде другде, све до коначног ослобођења Србије и Југославије…

У време проглашења Устава ФНРЈ, из јануара 1946, Народноослободилачка војска, то јест Југословенска армија, броји око 800 000 војника с пушком, и ваљда трећа је или четврта европска војна снага, одмах иза Црвене армије као евроазијске армаде и Велике Британије као тадашње доминантне колонијалне суперсиле. Толику и такву Југословенску армију пројектовали су и сачинили сама ратна догађања и исход рата, али су је димензионирали и послератни геополитички и геостратешки ризици везани за балканско подручје. Нико није на слободу претплаћен. Слобода се мора изборити. Па макар је извојевали и они који се некоме из идеолошких разлога нимало не допадају.

Бато, Мишо и Владе, јул 2022.

Зашто је потребно и зашто је важно одавати дужну пошту код хумке у Спомен-парку борбе и победе у Чачку (или другде, где год  постоје обележја и простори таквог или сличног меморијалноог карактера)? Зашто је важно чинити то на ком било другом комеморативном месту и простору где се доживљава и немо исказује колективни и лични мементо за слободаре? То није потребно уприличавати због тога што је историјска и државотворна валоризација учинака партизанске и револуционарне борбе у Другом светском рату данас таква каква јесте – дакле, summa summarum, за српски народ више резултатски неповољна неголи повољна – него би пијетет требало исказивати стога што су учешћа у Народноослободилачком рату узимали они изданци нашег  напаћеног народа који су се руководили чашћу, несебичношћу, пожртвовањем, храброшћу и свакако родољубљем… те непоклеком и натчовечанском истрајношћу у том војевању за слободу и за некакво перспективније друштво, за напреднију заједницу према којој се стреми по могућству здушно, етапно и поступно, преко овакве или онакве данашњице која је већ изборена, то јест преко иколико светлије сутрашњице…

Важно је погледати Богдановићеву Претројену кућу. Опоменути се пред страхотама радикалних друштвених подела, лецнути се пред њиховим грозоморним социопатским пароксизмима и пировима који би и дан-дањи да погдегде узлебде као призори с крвожедним сатрапским и  слугерањским утварама из поодавно закопане прошлости. Опоменути се перманентног императива који налаже неопходну меру народног јединства, то јест нужан ступањ националне кохеренције и монолитности у питањима од највиталнијег значаја. Из ове данашње памети, засвагда упамити и стално се опомињати да је, у крајњем, историјски прескупо и прогресивистички нерентабилно свако активније повлађивање или доприношење било којем радикализму или ултраштву – како оном традиционалистичком и конзервативистичком, тако и еминентно револуционарном, или на икоји начин превратничком.

Братислав Јевтовић

____________________________________________