Borba za decu

U poslednje vreme, svedoci smo da nam mladi odlaze iz grada. Govorimo o naučnicima, sportistima, umetnicima… I o svim drugim grupama mladih koje ne pronalaze svoje mesto pod suncem u ovom gradu.

Možda je politika kriva za to. No, politička prepucavanja u svrhu bežanja od odgovornosti, neće pomoći u donošenju rešenja ovog problema. Problem mladih je de facto, problem svih nas. Svih činioca društva.

Pre svega jer su to naša deca, a ovaj grad bi trebalo da pripada njima. 

Ovo je fotografija školskog dvorišta Osnovne škole „Tanasko Rajić“ u Ljubiću, uslikana 27. oktobra uveče.

ČETIRI REFLEKTORA. JEDAN RADI, TRI NE RADE. DVA GOLA, BEZ MREžA. DVA KOšA, NESIMETRČNA, NESTANDARDNIH DIMENZIJA. KRIVI. BEZ OBRUČA.

Meštani ovog dela grada, uglavnom kivni na omladinu, svedoče tiho – da poslednjih godina upravo ovo igralište tokom noćnih časova postaje mesto okupljanja raznih marginalnih grupa, a nezvanično i uživaoca raznih opijata.

Iz tog razloga, ona druga deca, odlaze na druge terene, odnosno ostaju ispred malih ekrana i računara. Menjajući dečje igre, asketskim i asocijalnim življenjem.

Ali da li mi koji čitamo ovaj tekst, možemo da uradimo nešto što ne radimo često? Setimo se naših prijatelja sa kojima smo preskakali lastiš, igrali fudbal ili basket. Setimo se onog sportskog naboja ekvivalentnog najvećim sportskim takmičenjima.

Naša deca, danas su uskraćena za taj sportski duh, za fer plej, i normalne temelje vrednosti koji ostaju kroz čitav život.

Onda se svi mi zapitajmo:

• Zašto nam igralište naše dece izgleda ovako?
• Zašto je prazno?
• Zašto je dete nekog od nas pocepalo mrežu sa koša?
• Zašto je onaj ko je pravio taj koš, to učinio kao da nismo nacija i grad košarke, bez poštovanja standarda po pitanju visine konstrukcije i bez adekvatno ucrtanih čelnih, penal i linija za tri poena?
• Zašto nam reflektori ne rade?
• Da li su ugašeni radi štednje? Ili su pokvareni, bez ičijih ambicija da ih popravi?

Onda smelo pitajmo i društveno odgovorne kompanije koje pomažu izgradnju igrališta na teritoriji čitavog grada, zašto su diskriminisali decu ovog prigradskog naselja?

 – Da li se samo deca iz urbanih sredina bave sportom?

Pitajmo i školu, da li u nečemu ima i njenog propusta?

Da li je zaboravila da je Pitagora pre umnog napora insistirao na fizičkim aktivnostima i poručio – mens sana in corpore sano (u zdravom telu zdrav duh).

Samo ne recimo da su vandali nametnuli svoja pravila. Ne recimo da škola raznim disciplinskim merama nije umela da ih usmeri ka finim manirima (ukoliko su u pitanju učenici škole), odnosno ako se rušilački ne odnose deca škole, već bilo ko drugi, zašto su sigurnosne kamere slepe?

 Pored ovih pitanja, nameću se i mnoga druga. Ali činjenicu da mladi ljudi nemaju uslove za mladost kakvu zaslužuju ne možemo nemo zanemariti.

 Pre nego li im damo pasoše, ili upute za klinike od raznih odvikavanja, pre nego li ih rešetkama distanciramo od društva – prihvatimo ih, socijalizujmo i ponudimo alternativu kao preventivu  sve češćim dokazima poremećenih vrednosti.

Verujem, upravo ovaj teren, mogao bi dati nekog novog Tea, Bogdana, Nola, Tijanu Bošković …

Zato zapitajmo se da li sa pravom ištemo adrenalin i osećaj pripadnosti sportskoj naciji.

Da li bi trebalo da se postidimo, pre nego li se odvažimo da delimo njihove uspehe, zaboravljajući da nismo ravnomerno delili teskobu njihovih prvih koraka!?

Možda nam i ne postanu sva deca sa ovog igališta, ako ono ikada i vaskrsne, uspešni sportisti.

Ali, sigurno, postaće zdravi ljudi duhom i telom!

Zato osetimo se svi pozvani da shodno mogućnostima pomognemo. Manimo se floskula.

Srdačno, hvala 🙂

______________________________________________________________