Božidar Knežević i jedni čačanski izbori

Ponosni na činjenicu što je značajan filozof kao Božidar Knežević (1862-1905) predavao u čačanskoj Gimnaziji, verovatno zanemarujemo okolnosti njegovog dolaska u Čačak i postavljanja ne samo za predavača već i privremenog direktora Gimnazije.

Lutalački život vodio ga je iz Uba u kome je rođen, preko Niša, Šapca i Užica gde je predavao pa sve do Čačka u kome se na mestu profesora najduže zadržao. Međutim, sva ta profesorska mesta nisu bila ono što je želeo, već nešto čime je morao da se zadovolji nakon što su uporno odbijane njegove molbe za usavršavanjem u inostranstvu, ili predavačkim mestom na beogradskoj Velikoj školi.

Naivno je verovao da će do toga doći radom i znanjem, a ne političkim delanjem ili spletkama. Celokupnu tragediju, kao i tadašnju sredinu u kojoj je Knežević stvarao, verovatno najbolje opisuje činjenica da mu je 1897. položaj u Beogradu uskraćen nakon lošeg referata o delu Principi istorije I-II koji je podneo filozof Branislav Petronijević smatrajući Kneževićevu knjigu neoriginalnom i lošom.

Osam godina nakon te razorne kritike isti Petronijević će napisati potresan nekrolog preminulom Božidaru Kneževiću, zanemarujući sve probleme koje je pokojniku za života stvarao. Fraza o pokojniku sve najbolje u tom slučaju ostavlja gorak ukus u ustima.

Ali paradoksalno, baš kao što se očekuje od jednog filozofa, Knežević u ličnoj ozlojeđenosti i učmalosti provnicijskog života pronalazi dobre uslove za stvaralački i prevodilački rad.

Sa jedne strane se hrani patnjom jer, kao što piše u svojoj knjizi Misli na kojoj je sasvim izvesno radio i u Čačku: „Što god je zadovoljno sa životom, ono ne misli“. Srećan čovek se ne upušta u filozofsku kontemplaciju.

Sa druge strane uspavani Čačak mu pruža skoro monastičke uslove za smopreispitivanje i meditaciju koji će se pretočiti u filozofsko delo. U takvim okolnostima ga 1894. godine upoznaje Nikola Zega, nastavnik crtanja u čačanskoj Gimnaziji.

U svetlu izbornih i postizbornih malverzacija kroz koje prolazimo od decembra 2023. pa do danas nije zgoreg podsetiti se jednog događaja koji Zega pominje u kraćem članku Uspomena na Božu Kneževića, a koji se tiče skupštinskih izbora održanih 1898. godine.

Nakon držvanog udara iz 1894. kojim je kralj Aleksandar Obrenović vratio ustav iz 1869. kao i pomirenja sa ocem Milanom, Obrenovići započinju potpuno preuzimanje vlasti, prevashodno uništavanjem stranaka. Naprednjaci su praktično izgubili svako poverenje naroda i postaju dinastički privezak, dok su u godinama pre izbora 1898. radikali efektivno uklonjeni.

Time su ostali jedino liberali. Valada Vladana Đorđevića, formirana neposredno pre izbora (pošto je tada vladu postavljao kralj, a ne skupštinska većina, dok je skupština mogla samo da odobrava ili odbija odluke vlade) pretežno je bila sastavljena od prokazanih naprednjaka, za koje se nije očekivalo da će dobro proći na predstojećim izborima.

Zbog toga je plan liberala bio da prigrabe što veći broj glasova i da većinom u skupštini utiču na kralja kako bi narednu vladu poverio njima. Iako obrazovani ljudi, njihova namera nije nikada bila da unose drastične promene i da pariraju srpskim vladarima.

Kako navodi Slobodan Jovanović: „Liberali su uvek bili dinastička stranka, i ma koliko slobodoumni, nisu terali sa svojim slobodoumljem u demagogiju kao radikali.“ Time su izbori praktično postali nadmetanje između dve stranke za vladarsku milost. U samom Čačku izbori su, po svedočenju Nikole Zege, tekli na sledeći način:

– O izborima 1898. stiže čačanskoj Gimnaziji akt od okružnog načelnika Šurdilovića, u kome se saopštava, da sve osoblje gimnazijsko direktor uputi da glasa za državnog kandidata. Bio je tada direktor Vasa Filipović (otac Filipa Filipovića- prim.aut). Po svršenom izboru svi predavači čačanske Gimnazije budu otpušteni iz državne službe, profesori premešteni, a direktor Filipović stavljen u penziju, zbog neuspeha pri izboru. Boža Knežević određen je da vrši dužnost direktora, a ja sam ostao kao delovođa.

Kao što je očekivano, na izborima liberali osvajaju ubedljivu većinu, iako su dve trećine poslanika birane, a jedna trećina postavljana ukazom. Naprednjaci nezadovoljni svojim rezultatom bes iskaljuju na državnim službenicima, a Božidar Knežević, koji nije bio srećan ni sa birokratskim poslovima jednog profesora, sada biva primoran da se brine o celoj školi.

Jedini način na koji je Knežević znao da se nosi sa datim obavezama je još dublje povlačenje u sopstveni spisateljski rad, potpuno odvojen od svakodnevnih poslova i političkih događaja. Kako navodi Zega, svi poslovi vođenja škole spali su na njega kao delovođu, dok je Knežević u svom kabinetu neumorno pisao. Međutim, birokratske muke nisu dugo trajale, jer je Božidara Kneževića na mestu direktora ubrzo zamenio J. Špilah.

Uprkos uspehu na izborima ni liberali se nisu usrećili u postizbornim danima, baš kao ni nevoljni direktor Boža Knežević. Nisu uspeli da uvide kako ovim izborima ulaze u zamku Aleksandra Obrenovića.

Konstitutivna sednica skupštine održana je u Nišu kako bi policija lakše kontrolisala poslanike izolovane od beogradskih partijskih centrala. Ovo je urodilo plodom već kod izglasavanja prvog zakona o štampi oko koga je došlo do razmimoilaženja liberalskog vođe Jovana Ristića sa srpskim kraljem, jer Ristić nije uspeo efektivno da utiče na svoje poslanike kako bi ih privoleo da se pridržavaju odredbi glavnog odbora stranke.

Ne znam da li će ikome biti čudno što su, rastrzani između stranačkog programa i ideologije sa jedne i poslaničkim mandatima i pozicijama okružnih načelnika sa druge, liberali većinom izabrali pozicije, novac i vladarsku milost. Nakon utvrđivanja skupštinske poslušnosti, Đorđevićeva vlada donosi pomenut zakon o štampi, kao i zakon o političkim partijama, čime Obrenovići (makar na neko vreme) praktično ukidaju stranački život u Srbiji, prepuštajući zemlju na upravljanje poslušnim birokratama.

Međutim, zbog ovoga ne treba upadati u zamku fatalističkog mišljenja da je sve u istoriji predodređeno i da se sve ponavlja bez uticaja ljudi, te treba izbeći ono što je Kneževićev nadasve poznatiji kolega filozof istorije– Hegel– nazivao reflektujućom istoriografijom. Svako doba nosi svoje osobenosti i istorija se ne ponavlja u celosti, ali to ne znači da ne možemo izvući neke pouke.

U ovom slučaju ne mislimo samo na činjenicu da su naprednjaci i pre više od jednog veka ucenjivali glasače pre izbora i nameštali glasanje tokom izbora, sve dok to nije dovelo do njihovog pada. Primer Božidara Kneževića i jednih izbora prvenstveno skreće pažnju na ulogu pojedinih intelektualaca u društvu.

Čini se da se i sada, kao što je se to dešavalo kroz istoriju, pronalaze dve grupe intelektualaca koje (ne)učestvuju u javnom životu. Prva grupa se može očitati u primeru Božidara Kneževića tokom boravka u Čačku, koji je na duboke političke krize odgovarao dubokim povlačenjem u svet ideja.

Uostalom, da ovakva misaona emigracija nije neobična kroz istoriju najbolje pokazuje suočavanje intelektualaca sa represivnim režimom detaljno opisano kroz pojam ketmana u knjizi „Zarobljeni um“ Česlava Miloša.

Druga grupa je očitana u primeru postizbornih postupaka liberala, tih „umnih ljudi“ koji su olako odbacili svoja uverenja i ideje zarad položaja, čime su pokazali da školske diplome, znanje i akademske titule nisu sami za sebe nosioci morala.

Sagledavajući ove istorijske primere možda građani više ne bi trebali da se pasivno prepuštaju u ruke raznih elita i intelektualaca, koji mogu da osciliraju između nezainteresovanih i samoživih, već da sudbinu preuzmu u svoje ruke.

M.M.Ćurčić

______________________________________________________________